Пише: Перица Ђаковић
Шта се крије иза позива предсједника Црне Горе упућеног премијеру Спајићу на разговор који би требало да услиједи тек након Милатовићеве посјете Бриселу идуће седмице. Да ли је то самоиницијативни предлог или је ствар изнуђена, наметнута од међународног фактора који је ову двојицу открио и зближио довођењем у 42. Владу, остаје за нагађање и процјену. Ако боље изанализирамо Милатовићеву поруку изречену на пресу на Цетињу можемо доћи и до закључка да је у питању однос
америчког и европског погледа на будућност мале Црне Горе, или тачније, покушај јачања бриселских кругова. Како протумачити Јаковов став да то он чини као предсједник државе и човјек који је трасирао пут да Црна Гора до 2028. године постане 28. чланица ЕУ.
Дакле, јасан је у овом случају став и порука предсједника, као што је јасно да је он био тај који је креирао састав 44. Владе након боравка у Њујорку. Ни овога пута Милатовић не престаје са критикама ка премијеру и лидеру ПЕС-а.
„ПЕС више не води трансформативне процесе који су неопходни Црној Гори на путу ка ЕУ. Тај покрет данас нема ни предсједника државе, нити градоначелника Подгорице и дошао је у ситуацију која, не само да штети покрету, него штети и држави у
контексту циља а то је да Црна Гора постане 28. чланица ЕУ”, ријечи су Милатовића на прес конференцији са предсједницом Сјеверне Македоније Горданом Сиљановском Давковом. Притом је поручио и да не прпада ни једној политичкој партији него је
само подржао једну грађанску листу на локалним изборима.
Јасан је, дакле, Милатовићев политички став, који је рекао бих далеко од кохабитационог става, јер предсједник и овога пута не критикује само премијера и његову Владу, већ и став скупштинске већине којој замјера да је довела до затегнутих односа са сусједном Хрватском.
Очигледно да порука Јакова Милатовића о пружању “руке за дијалог, руке која се
тиче државне одговорности и наше ЕУ будућности”, није само плод његових личних размишљања и самоиницијативе, у циљу помирења са човјеком са којим је створио у
једном тренутку најјачи политички субјект у земљи чији су они били први људи. Чини се да се ипак иза овог чина крије неко други, неко ко је и створио 42. Владу и довео њих двојицу малтене на њен сам врх. Сад остаје отворено питање да ли је ово само интерес европских чинилаца, јер у Брисел, како је сам рекао, путује на позив новог
предсједника Европског савјета Антониа Коште и да је планиран и разговор са новом комесарком за проширење Мартом Кос, као и са високом прдставницом ЕУ за
безбједносну политику Кајом Калас. Јасно је да су усусрет овом путу Милатовића у посјетили и одређени представници европских амбасада, али је отворено питање да ли и
представници амбасаде државе која је очигледно дала јасан миг приликом
састављана 44. Владе.
Очигледно да Милатовићева најава и позив премијеру на састанак који тек треба да се деси оставља доста отворених питања, посебно ако се томе придода и чињеница
да се он тек треба одредити, или боље рећи ком ће се царству привољети за коначну одлуку ко ће чинити власт у Главном граду. Не треба ту занемарити ни експресно прихватање Спајића и његовог кабинета на разговоре (али нека то остане тема за неку другу причу), али ни иступ Нађе Љиљанић из Покрета за Подгорицу, на чијем је
ипак челу, хтео то признати или не, сам Јаков Милатовић, која изјавила да покрет коме она припада може да прави власт са ким они хоће јер имају ту ширину и да желе дијалог
који ће довести до помирења грађана Подгорице. И овога пута видим да се и ова политичка одлука крије иза народа, односно грађана и наводно њихове будућности, а не иза политичких партија и њихових лидера. Као да народ интересују „фотеље“, можда више шта се то иза брда ваља…
Ипак, чини ми се да се на политичком небу изнад Црне Горе још нагомилавају неки чудни облаци и да је још далеко од разведравања.
