Пише: Перица Ђаковић
Уз божићни поздрав Христос се роди годинама се православни поздравлјају на данашнји дан , дан када је у Виталајему рођен Исус, али баш тог дана у доњој Морачи 1938.године селу Баре Радовића у кући војводе Мине на свијет је дошао дјечак ,коме су родителји Ћиро и Милева надјенули име Ристо. –„Јесте! Чудо! За мене је то заиста чудо Божије!Чудо да се баш родим на дан Христовог Рождества, због чега су ми и дали име Ристо (Христо), а као малог звали ме – Божина, па се дјеца са мном и шалила у стиху „Божина –стожина!”испричао ми је у нашем првом божићном ТВ интервјуу тадашнји Митрополит Црногорско приморски Амфилохије – И чудом, опет чудом Промисла Божијег, та је дјечија шала једнога дана постала стварност, јер ја сам и постао „стожина“– сједим на трону митрополита зетских и црногорских и приморских, око кога се садијева вјерни народ Христов. И то је, опет, неко знамење Божије које надмаша наша земаљска мјерила и појмове. Да управо на данашнји дан се присјећам лјудске громаде коју је изродила Црна Гора и у сјећање призивам дјелове интервјуа које смо годинама водили.
Рођени сте у Колашину, завршили сте факултет у Београду, докторирали у Атини,
били професор у Паризу,
Да… Прошао сам баш подугачак пут од села бара Радовића, гдје сам рођен, манастира Мораче, гдје сам завршавао осмогодишњу школу,до престоног града Београда, па даље до Берна и Рима, Атине и Свете Горе, до Париза… И, ево, опет неким чудом, опет сам у Црној Гори, на Цетињу – „гдје је зрно клицом заметнуло, ондје нека и плодом почине”.
-Чудни су путеви Господњи, али, када су Божији, увијек и савршени! Са Богом се увијек стиже до циља, на циљу крепкији и скрушенији и јачи, јачи у вјери, у души, у тијелу…И до Ватикана сте стизали, и у Ватикану били…
-Да, стизао сам и до Ватикана и чувене цркве Светог апостола Петра, храма о коме је као о „чуду које Богу сличи” и чијим се „гордијем олтаром земља дичи” Ловћенски Тајновидац написао ону лијепу пјесму.2 Тамо, у тој пјесми,
загледан у величанствени ватикански храм, владика црногорски најприје се диви и, кори себе што „с вјечним пламом прашину слаже” и, сагледавајући његову сићушност као „тварце слабога” пред Творцем, почиње да сла-
ви свога Створитеља:
За вас кажу да сем духовне власти имате и значајну свјетовну моћ у Црној Гори. Ус-
тврдише, мање или више обавијештени, да се у вашој личности, у вашем дјеловању,
преплићу та власт и та моћ, и да је ваш животни пут обиљежен значајним поли-
тичким дјеловањем.
-Јесте, то ме некако прати, вјероватно и мојом неком кривицом. Додуше, још из младости, од 1953. године, кад сам кренуо овим путем, непрекидно сам негдје ту, видљив. И кад јесам у земљи, и кад нијесам у земљи, а нарочито од
времена када сам постао професор Богословског факутета у Београду, и декан Богословског
факултета, па када сам постао епископ банатски…Већ сам тамо био на великом удару, оптуживан како се „мијешам у политику”, како завађам на-
роде, угрожавам идеологију, како се „убацујем у празан простор”, како се то говорило у оно вријеме…То се наставило и овдје у Црној Гори, од деведесетих година. Стално слушамо такве оптужбе – да се митрополит Амфилохије, говорећи ово или оно, и чинећи ово или оно, мијеша у политику. Шта ли би тек радили ти људи којиме за то оптужују, кад бих ја заиста почео да се бавим политиком као моји претходници – Све-
ти Петар Цетињски, Петар II Петровић Његош, митрополит Митрофан Бан, митрополит Гаврило Дожић, патријарх потоњи српски, који је због свог мијешања у политику допао Дахауа, заједно са Светим владиком Николајем Охрид- ским и Жичким…?__То кажем – могао бих можда и другачије, али никако, никако ми се не да! Да сам негдје другдје, на неком другом мјесту, можда… Међутим, ја сам, какав сам да сам, на трону митрополита зетских и црногорских и приморских,од првог зетског епископа Илариона, ученика Светога Саве, до Светог Петра Цетињског и Петра II и Митрофана Бана и исповједника митрополита и потоњег патријарха српског Гаврила, и кад бих хтио, ја не смијем од њих, јер они гледају са Неба и кажу: „Еј, ти, шта ти радиш ту, море? Којим путем ти то ходиш?”
Рођени сте у кући Ћира и Милеве Радовић 1938. Године тачно на Божић. Добили сте име Ристо, а у Морачи, и у Источној Херцеговини, Христос се изговара – Ристо.
-Тачно на Божић! И зато су ме звали Божина кад се шалимо, говоре „Божина – стожина”. Тои није тако рђава шала, јер стожина је оно око чега се садијева сијено. Понешто дјеца пред-сказала, да ћу постати „стожина” Митрополије
црногорско-приморске, па, гледајући уназад,и Црне Горе. И ова Митрополија је „стожина” Зете и Црне Горе већ осам стотина година, па и ја дођох, ту, по промисли Божијој, да и ја дјенем сијено око те стожине Божије. Стожина свега, свеколике творевине, јесте Богомладенац Христос! Све што је овдје садјевано, и садјенуто, и не само током посљедњих осам стотина годи-
на од када је основана ова епархија, трудом и молитвама Светога Саве, него и прије, већ од апостолских времена и древне Диоклије, древне Рашке, древног Котора и Рисна и Скадра, све је садјевано око Стожине Божије.
Да испричам, рецимо: негдје је то било 1951/52. г, мој отац Ћиро, заједно са нама дјецом, синовима његовим, а седам нас је синова и двије шћери који су остали у животу, иде сваке године на Причешће за Теодорову суботу. Строги пост, прве недеље поста…И ми идемо тамза Причешће, ја већ уосмогодишњој школи, а она је ту, у манастиру Морачи. Знам какав је однос наставника према томе што ми идемо у цркву, па покушавам да се сакријем, да ме не виде. Али… Видјели ме. И шта? И нијеси могао да се сакријеш. Преко пута је била и полиција, а ту су и становали неки од наставника… Идућег дана,
у понедељак, разредни старјешина, не морам ни да му поменем име, пита ко је био у цркви јуче. А било нас је двоје. Била је једна Шћепановићка из Роваца, и био сам ја. Она, сирота, уплашила се, а морам да признам, ни мени није једноставно. Али, устајем…. Кажем: „Ја сам био”. А он онда почиње да ме грди: „Како ти, Титов пионир, како си то себи дозволио!?” И не стаје…Нема предаха, ваздуха не узима. Наставник је бар онда био као бог… А и дјеца, као дјеца, почела и дјеца да ми се смију, а мени тешко. Морам да признам, није ми било лако. Натјерао ми је сузе, а он видио, сиромах, да је претјерао, па
послије дјеци објашњава како нијесам ја крив, како је крив мој отац, како ћу ја кад порастем схватити да је Црква пропала, да више нема Бога… А мени, мени још теже, до суза… И шта се све догодило, да не дуљим причу…
Кад сам се вратио са студија са докторатом, прошавши читаву Европу, питам једног свог зета, који је такође био наставник у манастиру Морачи, шта је са тим и тим човјеком? Он каже – жив је, наставник је негдје у Љешанској нахији… Рекох зету: „Молим те, поздрави га! И кажи му да сам благодарећи њему данас оно што јесам!” „Како то?”, пита зет мене. А и он био комуниста. „Само ти њему тако кажи”, рекох му ја. Оне сузе, дјетиње, уродиле плодом,
па сам ја данас то што јесам! Био сам и професор на факултету , декан, а послије тога сам био епископ, сада и митрополит црногорско-при-
морски… А шта ми је ту најтеже? Што је тај човјек, тај наставник, морао да извршава то што су му наредили, што је он, који је, изгледа, дошао по казни у манастир Морачу, јер је вјероватно припадао, нећу да гријешим, не знам тачно, другој идеолошкој струји у току рата, тако морао – да би једноставно спасио себе, без обзира што му је то све очито наметнуто. Не знам, нећу да гријешим, претпостављам. Најтеже је што је све то морао да прихвати, сиромах, и не само да прихвати него и да извршава то што су му наредили. И сад, мени, кад сам то чуо, онда мени више жао њега него мене.Ја сам ипак био
дијете, Тако да… Ево… видите, како се то догађа?! И како се и присјећамо на та времена. Времена која–поменула се, не повратила се.
Кад сам отишао у Богословију 1953. г,било је то зло вријеме које јеобиљежило острашћено и бјесомучно гоњење Цркве. Сјећам се и дан-данас приче мога оца Ћира из тих година, како му говораше неки народни херој: „Е неће, часну
ти ријеч дајем комунистичку, Ћиро Радовићу, твој син тамо ’љеба јести. Не! Не ни ’љеба ни качамака, тамо јести неће.” Е, па, наставља се по нешто од тога времена. Ако нијесам онда, што кажу, поклекнуо у тој опредијељености за Бога, за Истину Божију, за Онога који је Пут, Истина и Живот, срамота би било да под старе, сиједе дане, у својој седамдесет седмој, осмој години,
сад то радим и да сада кажу: „Ето, онај епископ Христов који сједи на столици Светога Петра Цетињскога и Светог Петра II Петровића Ловћенског Тајновидца, ено га, гледајте га како се додворава тамо неким племенско-партијашким идеолозима”. Не, не приличи ми, па неке зборе шта год хоће, воља им!__
Присјећате ли се у својој старости некада-
шњих дјечачких Божића?
-Како да не! Чак сам то и у овој својој божићној посланици навео – како радује и милује душукад мој отац Ћиро, у јутру, у девет зора, гово-ри нашој мајци: „Дижи их… дижи, дижи”. А ми, испод поњаве дижући се, поспани, к’о приупи-
тамо: „Ђе ћемо, тата? Ђе идемо?” И идемо… Он са сјекиром, а ми за њим некако по старини од Вељка до оног најмањега који се родио 1956. г. и ено га сад поп у Колашину. А и ја за њима, пристижем, па онда, идући за њима, након неког времена на трен чујем: „А, помози Боже!” И онда – туп ударац сјекире. И потом, то исто чујеш и тамо, чујеш и повик и ударце сјекире са
друге стране. А снијег нападао, а преко потока,тамо, Блажо Лакићевић, па и Даниловић, и они са сјекирама, исто тамо. И виче Ћиро: „Оо, Бла-
жооо, добро ти јутрооо и честитооо ти Бадње јутроо и Христово Рождество”, а он, Блажо, одвикује: „Добрааа ти срећа, Ћиииро Радисављееев! И све ти срећно и весело билооо!” Милина! И сад кад то изговарам, све ме жмарци подилазе. А онда носимо бадњаке, поређамо се и донесемо их испред куће. Послије подне ће то да се посијече, па ће онда и да се уносе. Мајка Милева стоји са решетом у којем су ораси, пшеница,чак и смокве – имали смо код Ћира, тамо преко потока, и смокава – стоји мајка и чека, прати шта Ћиро ради. Онај ко уноси бадњак гласно, срцем и душом изговара: „Добро вече, и срећно вам Бадње вече!”, а она, мајка, одговара: „Добра
ти срећа! Све ти срећно и честито било!” Најљепше ми остало у сјећању кад моја сестра Милијана, сад старица од осамдесет година, тада дјевојка, излази да нам посипа воду, јер треба да се иде у цркву на Божић.
А, једнога Божића, односно тога љета, и то се дубоко урезало у моје памћење, посвађалин се Никола Мијатов, наш најближи рођак, и мој Ћиро. Посвађали се! Око чега се сељаци најчешће свађају? Или око земље, или око воде. Покојни Никола, диван и честити човјек, изгледа да је био закучио мало
више него што му припада и Ћиро се побунио и престали да разговарају. Главе се посвађале па ни ми дјеца не можемо више тамо… Незгодно, тужно, тешко нам… А, знамо, сваке године Никола је био положајник. Ко ће сад бити положајник? Ми ништа не знамо, Ћиро ништа не прича. Мучна тишина тих дана. Чека се, незна се шта се чека. Кад у једном тренутку видимо, одозго, загрлили се Никола и Ћиро! Плаче Ћиро, плаче и Никола… Плачемо од среће и ми. Није могао Ћиро да не оде код Николе! Ко је крив, ко је прав, сада се све то мора избрисати…Помирили се, загрлили се! То је, у ствари, смисаоБожића! Да! То је оно што нама треба сада и овдје треба – прије свега помирење!
И на тој братској слози, и љубави, да градимо своју будућност и будућност Црне Горе. Е, кад би тога било, то би тек била срећа! Надамо се! Биће, ако Бог да.
Христос се роди!!!
Перица Ђаковић
