Пише: Емило Лабудовић
„Мржња је интезивно осјећање одбојности према некоме или нечему”, једна је од бројних дефиниција којима су филозофи, совиолози, психолози и разни други научници покушали да дефинишу ово стање људске свијести. Иако је, као својеврстна манифестација немоћи и личне исфрустрираности, превасходно индивидуалан однос према појединцима и појавама, мржња, тврде психолози, нарочито погодно тло за ширење и јачање налази у групи. Група истомрзитеља додатно оснажује појединца, оправдава његову мотивацију пред њим самим, јер, ето, у свом испољавању није усамљен па је, стога, у праву. Група мрзитеља мотив и разлог врло једноставно налази изван свога окружења и увијек их адресира на „оно друго и оне друге”.
У вријеме масовних комуникација, мржња као стање и појава, постала је готово глобални проблем. Снажна и експлицитна мржња, са отвореним позивом на насиље и линч, рекло би се, добила је право грађанства у „слици и ријечи”. Метод Кју Клус Клана, који је на Црнце потајно јуришао лицима склоњеним иза бијелих маски, давно је превазиђен. Сада се на те „другачије”, чак и у демократски развијеним срединама као што је Велика Британија, јуриша отворено и уз пратњу камера. Мржња која прераста у суманути бијес, олако се прелива преко друштвених и законских брана, попут поплаве носећи жртве и уништавајући имовину.
Колективизација мржње у овом времену нашла је најпогодније тло у јавном политичком дискурсу. Политички противници више нијесу само ривали и такмаци, већ најодурнији непријатељи, достојни најотровнијих излива мржње. И не само мржње, већ и најотворенијих позива на рат до физичког истребљења. Мада се често такав однос према неистомишљенику покушава умотати у обланду неког дневног проблема и питања, ипак испод сваког потеза, изјаве или геста извирује скоро атавистички антагонизам као највиши степен мржње.
Најочигледнији примјер оваквог „паковања” мржње ових дана су такозвани еколошки протести широм Србије, у чијем средишту је, наводно, битка за спречавање отварања рудника литијума, а из свега заправо извире мржња према предсједнику Србије, Александру Вучићу и настојање да се он насилно свргне с власти, па и под цијену физичког смакнућа. Од пароле „Нећеш копати”, као слогана којим се мотивишу антилитијумски скупови широм Србије, па до „убиј Вучића”, као општег позива да се он физички ликвидира, растојање је свега у десетак минута колико је довољно да неки од говорника ухвати залет. Отворених позива на Вучићево убиство не либе се и не презају ни бројни учесници разних Тв сесија, нарочито на телевизији Н1, која се директно и отворено ставила на страну антилитијумаша и преузела улогу њихове медијске подршке.
Наравно, сви ти отворени позиви на Вучићево убиство па и ликвидацију чак и његове породице, упаковани су „лила машницом” наводно највећег степена демократије – слободе говора. Тај англосаксонски изум, који је узет као Пијемонт демократског развоја друштва, на жалост толико је растегљив кад је о слободној ријечи ријеч, да за неке отвара немјерена медијска пространства за лајање сваке врсте, а другима очас навлачи омчу на врат. Али оно што је чинило и још увијек чини најмањи заједнички именитељ односа према слободи говора на свим просторима је случај када она отворено пријети елементарној безбједности штићених особа, предсједника држава и влада поготово. Такве пријетње, отворене или скривене иза разних профила на друштвеним мрежама, детаљно се истражују а починиоци санкционишу, новчано или затвором. Сјетимо се само оног веселника кога је фејсбук шала на рачун тадашњег премијера Душка Марковића коштала 500 евра. Или колико се само прашине дигло око наводне пријетње смрћу Милу Ђукановићу која се, на крају показала, као маркетиншки трик за оживљавање политички рахметли „краља од Растока”!
Шала или озбиљна намјера, свуда у свијету изазива хитну акцију када је о пријетњи предсједницима ријеч. Јер нијесу у питању само њихове главе, већ и част и достојанство саме државе. Али, у Србији то није случај. Јавно жигосани и за све окривљени Александар Вучић, кога ево и у Црној Гори такође окривљују за све, приписујући му чак и да је режисер једне емисије коју РТС снима у Никшићу, дневно је отворена мета за одстрел. Јавни посленици опозиционе Србије, међу којима, осим умоболника сваке врсте, има и предсједника странака и посланика, како на протестима тако и у наступима на Н1, просто се утркују ко ће са више мржње упријети прстом на Вучића и позвати на његово убиство.
Мада је реакција званичне Србије на ту карикатуралну верзију демократије и слободе говора више него суздржана, више чуди изостанак реакције и ћутање бројних, наводно невладиних, домаћих и међународних организација и бораца за људска права, увијек спремних да као пси на бачену кост кидишу на свако њихово кршење. Или можда Александар Вучић није човјек и нема право на елементарну слободу и живот?
Слобода говора је неспорни и неприкосновени елеменат слободе уопште. Али, као што не постоји апсолутна слобода, јер је ограничена слободом других, и слобода говора би морала да има ону горњу линију изнад које прелази у криминал и мора бити санкционисана. Поготово онда кад позива на зло и на крв, макар то био и за све криви и анатемисани „режисер” Александар Вучић. Јер, прије свега таква мржња једних подстиче и храни мржњу оних других, па је промјена власти силом и смакнућем челника само „промјена серве” у мечу без краја и конца. Такође, мржња, нарочито она јавно манифествована, има озбиљне последице како на здравље нације тако и на емоционално, психолошко и физичко здравље појединца.
Не желим да се играм стручњака, али можда се решење налази у оној дефиницији слободе говора коју је дао чувени диктатор Уганде, Иди Амин: „Слобода говора је загарантована, слободу послије говора не могу да гарантујем”!
