
Извор: Емило Лабудовић
Слобода је… многе умне главе застале су пред наставком ове реченице и покушајем да се апсолутном дефиницијом објасни један од најприсутнијих термина у људској историји. Јер, слобода може да буде све и да, опет, не обухвати све своје нијансе и валере. Можда је најближа дефиниција овог термина и његово свеобухватно значење да је слобода само тежња и само сан. Никад досањан и никад остварен у реалном животу. И да је само у сну и сновиђењу апсолутна, чиста и блистава, и да само у сну „пјева као што су сужњи пјевали о њој”. Или, да се присјетим Боре Чорбе, „теоретски све то лепо звучи, малчице је другчије у пракси”!
Слобода је, дакле, безграничан сан и тежња, али је врло ограничена слободом других. Јер, кад и за стопу зађе на терен нечије друге слободе, одмах се претвара у неслободу, насиље и терор. Слободу, често и прилично некритички, изједначавају са демократијом која је, управо због јасно дефинисаних правила и закона који је дефинишу, много ужа од слободе. Али, с мање или више једнакости, у много чему се подударају.
Свијет је, рекло би се, више него икад раније, затрпан облицима „слободе” и демократије. Данас имамо „слободу” да будемо шта год хоћемо, чак и оно што нам од Творца (и родитеља) није дато. Већ нам уче дјецу која још нијесу честито ни проходала да одлучују не само о свом полу већ и о томе јесу ли уопште људска бића. И што је више објективне неслободе, насиља, притисака, злочина… то је више „слободе” која то није, или је само сурогат или њена трансвеститија. Изопачености сваке врсте, побуна против Бога и природе, маскирна широм развијених застава „слободе и демократских права на избор%, учинили су свијет и вријеме у којем живимо амбијентом на којем би нам позавидио и један Маркиз де Сад. А сваки унутрашњи отпор том лудилу, или његова јавна манифестација, медијском „слободом” дочекује се као невјерица у „царево ново одијело”. Слобода и демократија је, дакле, да „цар буде го”, али није слободно то рећи уколико не желите да будете екскомуницирани, наружени и одбачени. Или, како је то давно речено: у друштву лудака само је паметан човјек луд!
Слобода има разних. Од оних историјских, величанствених, кад се раскидају окови ропства, па до оних ситних, свакодневних „права на избор”. Слобода и демократско право је да, рецимо, шетате и возите, али је терор то онемогућавати другима. Да запосједнете улицу, двије, али не и град. Слобода је да не идете на предавања и не полажете испите, али је терор ту „слободу” наметати другима као образац понашања и свакидашњи животни стил. Слобода је да не идете у школу, али је терор спречавати друге да то раде. Слобода је да јавно говорите, али није слобода и није демократија да јавно лажете и замјењујете тезе. Слобода је, мада то и није најкултурније, да псујете и пљујете, да мрзите, да поврћате, али је зато испод сваког нивоа културе и слободе да то чините, рецимо, по застави сопствене државе. Јер, и кад сте млад и кад сте студент, нијесте бог и нијесте изнад закона. Слобода је, између осталог, и да се буде издајник, да се буде страни слуга и измећар, али је срамота да се сопствена држава руши и ружи по прецизним упуствима странаца који би да ту државу баце под ноге. И да се, притом, тим „прецизним плановима и упутствима за рушење” поноси као сопственим успјехом. И колико год то неко настојао да представи слободом, правом и демократијом, то је само обична издаја, самодеструкција и неморал. Слобода је, рецимо, да не волите Андрију, али није слобода (о демократији да не говоримо) Мила, Жила и Ранкишу проглашавати јединим правим избором.
Слобода подразумијева и бунт против неслободе, демократски крик против недемократских окова. Слобода је јавно обзнанити своју неслободу и устати против ње, јер, као што народ каже, „док се дијете не заплаче ни мајка му се не сјећа”! Али није слобода присиљавати цијелу нацију да кмечи истим плачом. Неслобода мора бити реална и видљива, јасно дефинисана и именована, али не и маскирана у велике, опште и недокучиве принципе и обрасце. И није слобода кад шачица у односу на демократски изабрану већину, колико год да их има, мјесецима својом „слободом” држи ту већину у својеврстном затвору. Слобода је, и демократија је, имати свој став и борити се за њега, али нити је слобода а још мање демократија треснути тим ставом о сто и рећи: или овако или никако! У земљама слободе и демокргије, за какве се, наводно, залажу подносиоци захтјева у форми ултиматума, валидност ставова се провјерава на изборима. Па, ком’ опанци, ком’ обојци. Слобода је бити млад, непокоран и с главом у облацима, али није слобода, и није демократија, и није у духу пута којим ходимо, да се групица шиљокурана која, између осталог, није у стању ни да наброји све своје затјеве, самопрогласи јединим тумачима прав и слободе, узурпира слободу других и неке сопствене (или наручене) захтјеве испостави као опште и као бланко папир по принципу „узми или остави”. Макар се и звали некако што би требало да звучи на сјутрашњицу нам. Није демократија да улица смјењује министре, да се промптно и „од до ограничено” захтијева нешто што представља дуг и мучан процес оздрављења друштва. Није демократија да се незнавени самопроглашавају јединим заштитницима правде, права и Устава, по цијену да „слободом” истрајавања у свом незнавењу и узурпаторском дивљању неслободу других, многоструко бројнијих, чине готово егзистенцијалном.
Слобода, слијепа или једноока, слобода апсолутна и без граница, она која деградира и оповргава себе саму, њен накарадни и извитоперени лик у одаји кривих огледала, свуда је око нас. И сваким даном је има све више. Има је толико да, што би рекао Давид Штрбац „од милине једва дишемо”!