Пише: Емило Лабудовић
„Случај је времнски и прсторно неодређен и неодредив догађај, који се није морао десити или се могао догодити другачије; збивање изван законитости, појединачна, издвојена појава без одређеног каузалног ланца”. Овако је у речнику и енциклопедијама дефинисан појам случаја, при чему му је дата велика ширина значења да се под њега могу свести небројене појаве, догађаји и инциденти. Одређено збивање може добити епитет „случаја” и инсистирањем одређене групације да га таквим прикаже и промовише, нарочито када својим садржајем драстично одскаче од одређених било законских било моралних норми. А једна од најкарактеристичнијих особина „случаја” јесте његова временска неодређеност која омогућава да се он, било по нечијој потреби, било сазнањем нових појединости, може увијек вадити из заборава, фиока, фасцикли и изнова враћати у жижу јавности.
Такозвани „случај” подгоричке Гимназије десио се, кажу, прије три године. Ово такозвани није због одређења да ли се или није десио јер десио се. И то нико не спори. Али, ипак, има нешто што га, мада не оспорава као догађај већ се помало баца сјенком на његову категоризацију као случаја. Јер и прије три године се знало за њега. И прије три године актери, тек свршена матуранткиња Гимназије и њен дојучерашњи професор, су, као актери случаја сексуалног узнемиравања, били познати јавности а починиоцу је била изречена одређена санкција. Жртва, по обичају, осим извјесне моралне сатисфакције, није могла добити другу и другачију надокнаду. Дакле, по свим критеријумима „случаја”, све је било познато и реаговало се по слову закона, тако да је природно било да „случај” буде архивиран.
Али, откуд, зашто и по чијем налогу се он поново актуелизује и добија нову медијску промоцију. Шта је то ново у њему а да се прије три године није знало? Ко је и зашто тада овај случај посуо пепелом и склонио га у фасциклу прекршаја радне одговорности. Зашто се данас та иста Гимназија због једног, слободно могу да кажем – кретена који је, док су му се панталоне буџиле, заборављао да није само професор већ и педагог и родитељ, читава Гимназија опет диже на ноге? И зашто тада нико није овако громогласно прозвао Гимназију и њену тадашњу директорицу, гле чуда – угледну активисткињу а данас и посланицу ДПС, која је поменутог професора својом вољом и одлуком, уз истицање његових ванредних професионалних и људских квалитета, довела из Бијелог Поља? И зашто се баш данас „случај” поново актуализује и нова директорица Гимазије на крст разапиње?
Било би више него гријех према тек стасалом дјетету, без обзира на њено матурско свједочанство, ускратити јој право на, макар моралну, сатисфакцију. Овог пута – јавну, именом и презименом. Али, зашто данас а не прије три године? И по чему је то данашња директорица Гимназије позванија и прозванија као одговорна у односу на директорицу која је ту функцију „обнашала” у вријеме „случаја”?
Очигледно, „случај” је случајан али је његово поновно вађење из буњишта врло намјерно и врло синхронизовано. Јер, требало је новим васкрсавањем старог случаја колико – толико забашурити ове нове и све новије који, попут печурака у јесен, свакоднево ничу по смежураном лицу Црне Горе.
Да не буде забуне, као човјек и као родитељ, свим својим бићем сам на страни жртве. Али, био бих то још и више да је дигла глас прије три године и да њеним дигнитетом не управљају којекакве невладине организације. Зато, нека надлежни органи што прије узму ствар у своје руке и нека на „случај”, онај ондашњи и овај садашњи, дефинитивно ставе тачку закона.
Емило Лабудовић
