Пише: Перица Ђаковић
Ко смо то ми, у шта смо се претворили, да ли је касно да се вратимо на нормалан људски колосјек, да се вратимо хуманости, човјечности, или ћемо се потпуно препустити профиту и претворити у нешто што је супротно човјеку, цивилизацији и хришћанству? Да, ово је питање које сам себи поставио на недавну вијест да су у дистрихту Брчко, чудно створеном, а можда и не баш на дијелу територије којим нас је свијет рекао бих намјерно подијелио, дакле, у том мјесту у БиХ пронађено је 31 дијете у једној кући. Вијест која умјесто да оџвања свијетом, да нас све подигне на ноге и укључимо аларм, практично се поткрала у многим медијима као статистичка грешка или како би рекли, прошла је испод радара многих уредника, као нешто успут, мање вриједно од старлета и ријалити звијезда, а можда боље да даље не набрајам. Тридесет и један малишан нађен је у једној кући, не знам како га назвати него сабирним центром дубоко разгранатог свјетског бизниса јачег и од, вјеровали или не, кријумчарења дроге, цигарета и не знам којих све пошасти. Да, кажу, трговина људима је данас најуноснији бизнис коме се свијет, гле чуда, не може одупријети или можда и не жели, јер у тај бизнис уплетене су изгледа, како кажу добро обавјештени, и многе државе, много је ту јаких људи у игри, то је интерконтинентални бизнис. Не знам како другачије протумачити да је 31 дијете живјело илегално у нечијем комшилуку а да на то нико није реаговао или можда боље речено није смио јер испаде да су за то знали или боље рећи били укључени и они који би требало да су ту да заводе ред у име народа.
Кроз главу су ми, ћитајући ту вијест, гледајући ријетке ТВ емисије, прошле сцене дјеце коју срећемо на раскрницама великих градова како нуде своје услуге, на примјер да вам оперу шофершајбну, како просјаче, како навече у луксузним ресторанима продају руже, па све до продаје свога тијела. Да, кад смо код тијела, дође ми помисао и на продају људских органа, ето сјетимо се злогласне „Жуте куће“ па ће нас та помисао одвести и до других ратних жаришта, на примјер Украјине, Палестине, и да не набрајам, јер ме сама помисао тјера на мрачни свијет и похоту за богатством. Коме су та дјечица, ти невини малишани нешто скривили, па зар постоји толико искривљена људска свијест да се на њима зарађује? Нажалост, изгледа да постоји, можда нисмо знали или смо се правили да не знамо, али ето нам примјер из Брчког да нам свима отвори очи, удари шамар или нас подстакне на размишљање да можда има и неки слични сабирни центар баш у нашем комшилуку, а да ви то и не знате. Морбидно, да морбидније не може да буде. Сјетих се сад и литературе и јунака Чарлса Дикенса, Оливера Твиста, насталог 1837. године. Надам се да се сјећате лондонске приче о дјечаку рођеном у сиротишту који је продат као шегрт и који завршава као дио машине за крађу и прављење новца тада људима са друге стране закона. Дакле, рекли би ништа ново, још 1837. године је настала та прича и мислили смо да то има само у литератури, да је то само машта писца, али смо се грдно преварили, или смо се само претварали да не видимо то што се око нас заиста и сада дешава. Да, дешава се, али сада много софистицираније него у Дикенсовом роману, дешава се то да човјек не повјерује, да ниједно дијете које је било у кући страве у Брчком нико није потраживао као нестало дијете, потвђују то и званична Хрватска чије пасоше имају та ђеца, дакле, ни њихови родитељи ако су их уопште имали. Какав је то родитељ који се сада сјетио да је своје дијете наводно дао тамо неком на вишемјесечно чување, или не смије да каже да је своје дијете у ствари продао, као да је оно нека крпа, неко жИвинче? Страшно! И такви, назови људи имају право да живе, да срамоте људски род.
Докле све то иде, сигурно се питате. Замислите, сва та ђеца су имала уредно издате пасоше, а ко их им је издао? Па неко је морао и то да уради, дакле, да буде дио тог ужасног ланца, а у коме се налази много већи број људи- неко их је возио, неко чувао, неко хранио, неко и… Поред тих назови родитеља су и мајке сурогати које их на свијет доносе за, кажу, 18 до 30 хиљада еура, толико наводно та трудноћа вриједи! Страшно, да страшније не може бити!
И докле иде сав тај ланац? Зар смо људскост заборавили, зар се не можемо сјетити добрих људи који своју љубав показују усвајањем дјеце, диван примјер је један Владе Дивац, један Сергеј Ћетковић, да не набрајам даље. Њихова хуманост и љубав би требало да буду звјезда водиља за овај изопачени свијет. У случају Брчко спасени су, барем се надам, ти малишани а они су били само један од контигената који је прошао кроз тај „сабирни центар“, а колико их је још? Те звијери, не знам како другачије назвати те особе које пристају да за шачицу долара, евра и не знам чега одлучују о нечијим судбинама, зар се Бога не боје? И сетих се Нелсона Менделе и његових ријечи „Нема јаснијег приказа душе једног друштва од начина на који третира своју дјецу“, а ја бих додао „Нема јаснијег приказа душе једног човјека од начина на који третира сву ђецу“, јер, „дијете је човјек важан“ рекао је дјечији пјесник Драган Радуловић, а чувени Ршум додао „дијете је украс свијета“. Или што би рекао славни Достојевски “Сви идеали овог свијета нису вриједни сузе једног дјетета”. Ако је тако, гдје смо онда ми, гђе су они монструми из Брчког и других мјеста широм планете, а вјерујте, није их мало.
Перица Ђаковић
