
Пише: Емило Лабудовић
Цетиње данас слави 80 година слободе. На Орловом кршу, раме уз раме са славним претходницима, 49 народних хероја неугасивом бакљом самопожртвовања разагоне таму времена и чувају завјетрину у којој цвета најљепше цвијеће слободе.
Цетиње би данас, такође, требало да прослави и осам деценија побједе над фашизмом, јер те двије „слободе” би исто тако требало да буду неодвојиве. Цетиње је, као уосталом и сви други, своју слободу платило крваво. Али, за разлику од других, Цетиње никако да се ослободи – себе. Не дају му и не да му се , па никако да искорачи иза ледено – мрачне завјесе која скрива највећу и најстрашнију авет човјечанства. Да се отресе оних натруха времена у којем су неки Цетињани цвијећем и добродошлицом поздравили окупаторске фашистичке фаланге из домовине одиве нам Јелене.
Цетиње се и данас, усред слободе, бори против сопствене сјенке која га је наткрилила више и од Ловћена. Јер, баук непријатеља, које Цетиње попут бабароге држи у страху и на опрезу, неки Цетињани никако да истјерају испод кревета, из ормана, са тавана и подрума. Из својих душа и умова поготово. А тај баук, пошто других више нема, усред некад српског Цетиња, данас су – Срби. И све што макар и мирише на српско. „Крња” и „Зеленка”, са којих ни вјековна рђа још није успјела да избрише да су, пошто су крваво плаћени, „донесени на српско Цетиње”, Цетиње као да данас не признаје за своје. А слави слободу које без њих не би ни било.
У и кроз Цетиње, слободно и у слободи, данас могу сви, пси поготово, осим Срба, наравно. Па макар то били Црква, Патријарх, Владика, предсједник Скупштине… Не може више ни тробојка, чак ни она петровићка. И шта друго може да се закључи осим да, у ослобођеном и слободном Цетињу, и данас тиња, а свакодневно се потпирује и распирује, тихи огањ фашистичке неподношљивости других. Па макар ти други били и браћа рођена. А ватра је добар слуга, али је и зао господар и очас може да прерасте у пожар. А кад пожар крене…
Цетиње које данас слави, а преживљава буџетском донацијом у коју прилажу и ти исти неприхватљиви Срби, да се огледне не би могло да препозна себе. Цетиње је град – херој, а они прослављени хероји би данас листом погнули главе пред „херојима” овога доба. Јер, они сигурно нијесу изгинули за овакво Цетиње. Али, свако вријеме има своје „хероје”, а ово је, нека ми опросте сви чесити Цетињани којих на срећу, још има, оно Бећковићево вријеме „кад су пси пуштени, а камење свезано” Али, над у Бога и у људе, нарочито у бројне Цетињане који нијесу од „овог Цетиња”, ослободиће се једном Цетиње и од себе самог.
И зато: СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА ЦЕТИЊУ!!!