
Никад не жали за земљом, она те на крају чека,
Не утврђуј градове, та то је само камење,
Језик је оно што те држи за човјека,
То ти је зјеница ока, крст и свето знамење.
Истрпи сваки пораз, прослави изгубљену битку,
Јер све буде и прође. Вјечно је само кајање.
Само сачувај језик. Тек с њим си на добитку,
Он ти је кључ за Небо и откуп за трајање.
Ако допаднеш ропства, не падај на кољена,
Слобода је у теби, у очињем ти виду,
Роб си тек кад туђу ријеч упртиш на рамена,
Кад своје име туђим потпишеш на Светом зиду.
Вратићеш некад земљу и отете ти градове
Ако сачуваш душу до вјечног коначишта,
А душа ти је језик и све што се њиме зове,
Чувај га мимо себе! Без њега си нико и ништа!
Емило Лабудовић