Уз ватру, точак је изум који је човјека издвојио из животињског стада и покренуо човјечанство путем цивилизацијског успона. Ватра је „дар са неба”, појава која је својом громовитом најавом у почетку изазивала страх, али, временом, човјек је научио да њоме овлада и „припитоми” је за своје потребе. Точак је, пак, нешто друго, јер не постоји у природном облику и морао је бити смишљен и осмишљен. Ко је год и кад је год то учинио, могао је слободно да изговори ону чувену реченицу америчког астронаута Нила Армстронга: „Ово је мали корак за човјека, а велики за човјечанство”! Јер, точак је био и остаје онај корак који нас је, као врсту и као цивилизацију, довео довде гдје јесмо.
Точак се, углавном, креће напријед и симболична је снага која значи успон, успјех и напредак. Точак је, преведен у коло, симбол и среће, радости и весеља и, можда негдје у свом најдубљем смислу, точак је апотеоза судбине. Али, на жалост, постоје точкови које тјерају да вуку уназад, у бездан и сумрак. Један такав котрљао се се јуче путевима према Мокрину. Питома и благородна равница Војводине требало је, по нечијем монструозном науму, да читаву Србију, по ко зна који пут у историји, обезглави и врати уназад.
Шта год ко мислио о њему, како год процјењивао његове људске и политичке квалитете, и његов највећи мрзитељ мора, макар себи и у себи, да призна: Александар Вучић је покренуо Србију и снажно је повукао напријед. У окружењу, спољашњем и унутрашњем, које је све друго осим конструктивно и инспиративно, он је налазио и налази мотив, визију и снагу за планове, одлуке и потезе који су значили и значе напредак у сваком погледу. Али, као мало гдје у свијету, та његова снага и упорност, у Србији и око Србије тешко се праштала и прашта. И, након што су узалудно у Вучићев точак развоја Србије податурали клипове, ти који не праштају, одлучили су да му, као једини начин да га уклоне, откину точак.
Чињеница је да, мање – више, свака напредна држава, окренута себи и сопственом развоју, има свој „Далас”. Србија их је, на жалост, у својој државној историји, имала више. Кад год се, као држава, уздигла, кад год се одупрла и хтјела да буде своја, слободна и независна, плаћала је то својом најскупљом главом. Од Карађорђа наовамо, покушаји да се Србија, ако не уништи а оно макар потчини, успори или заустави, имали су ту, најскупљу, цијену и данак у крви.
Србија данас свим средствима савремене демократије, споља и изнутра, настоји да се позиционира као модерна, суверена и независна држава. Највећи допринос тим настојањима несумњиво даје Александар Вучић. А то се онима који планирају и спроводе преуређење нових (старих) међународних односа никад није и никад неће допасти. У Европи која све дубље тоне у каљугу ропског једноумља, каквог ни у стаљинизму није било, та и таква Србија, и Вучић на њеном челу, нијесу добродошли. Уосталом, као и Словачка са Фицом и Мађарска са Орбаном. Сваки глас неслагања са неофашистичком линијом безусловне послушности која се пројектује из Брисела, коју пројектују Берлин, Лондон и Вашингтон а емитује Брисел, настоји се угушити по сваку цијену и свим средствима. Па и откинутим точком.
Ово са точком јесте најозбиљнији али не и први насртај на Вучића и његову породицу. Отворене пријетње и позиви на његово смакнуће, који долазе чак и од оних који су „на брду” и који би требало да виде и шире и даље, постали су готово свакодневна N1 атмосфера којом се настоји угушити Србија. Али, занимљиво, кад нека грађанка, огорчена дешавањима на београдским улицама, пљуне у правцу деканице једног од факултета, тужилаштво одмах „формира предмет”. Насупрот томе, на Вучића, његову и главе његове породице, сезона лова је отворена читаве године, а тужилаштво ни да бекне.
Точак у Мокрину јесте пао, али аутомобил којим Вучић вуче Србију напријед и даље гура несмањеном брзином. Упркос томе што се већинска Србија згражава оним што јој се дешава. Згражава, али ћути. Угнула главу и ћути и њена академска елита која дозвољава да у њено име говоре трећеразредни професори и декани. Ћути и већинска студентска заједница и гледа како њен далеко мањи дио, који више не зна ни шта тражи нити шта је добио, држи земљу у опсадном стању. Ћути и трпи и огроман број исфрустрираних грађана. И беспомоћно посматрају како они који би хтјели другу и другачију Србију, Србију на кољенима, Србију без Косова и Војводине, заклоњени иза студентског бунта, покушавају да његовом снагом надомјесте сопствену немоћ.
Поштено је и демократски је неслагати се са влашћу и борити се за њену смјену. Поштено је и демократски је протествовати против ње. Али није поштено и није демократски тај циљ сакривати и умотавати велом туге која је ранила Србију. Јер, надстрешнице су падале и падаће још, и онда кад несрећни Весић и остали буду далека српска прошлост. Али, нигдје и никад због пада много већих и значајнијих инфраструктурних објеката, са дакеко већим бројем жртава, нијесу падале владе.
„Србија је велика тајна”, писао је својевремено Оскар Давичо, али одавно није никаква тајна да је ова и оваква Србија, да су предсједник Вучић и његова екипа, на мети бројних међународних центара моћи и ништа мање бројних и ништа слабије плаћених домаћих измећара. Али, једина два начина да се дође до Србије по њиховој мјери и жељи су или избори или насиље и грађански рат. Србија је искусила оба, и сви они који имају макар и зрнце соли у глави знају који је избор прави. С тим што не би требало да се заборави да свака батина има два краја.
Точак је пао али Србија иде даље. Предсједник Вучић, дубоко свјестан ризика и озбиљности ситуације, своју главу држи високо, јер она је цијена успјеха и опстанка Србије. И он то не крије, и није га страх. Али, требало би да буде страх Србију која би на тај удар, не на Вучића и његову главу већ на њу саму као државу, требало да реагује – државнички. Макар онолико колико је реаговала кад је она истраумирана и сиромашна грађанка пљунула на добро плаћену деканицу неког од закључаних београдских факултета. Макар толико.
Емило Лабудовић
