Да. Био сам и још увијек сам међу онима који су предложили да се промијени име којим је означена подгоричка библиотека. Био сам, и још увијек сам, мада сам знао да ће дежурни домобранитељи гракнути на сав глас како, ето, доказани националисти кидишу на тековине НОБ – а, на темеље демократске, суверене, проевропске, итд Црне Горе. Дакле, знао сам, али, ипак…
Али, ни на крај памети ми није могло бити да ће предлог промјене бити нападнут са најмање очекиване стране. Наиме, предлог да се, уз дужно поштовање према лику и дјелу Радосава Љумовића, заиста, замијени именом Војводе Марка Миљанова, дочекан је ни мање ни више него као удар на „доказани антифашизам Подгорице”!!! О, темпора, о морес”, рекли би стари Латини.
Да је спор настао на књижевном пољу, хајде, де, али жив сам се намучио док нијесам пронашао „књижевни траг” Радосава Љумовића. Руку на срце, ни Војвода се није претргао у писању, али оно што је написао остало је заувијек неизбрисива културна баштина овога народа. Ако се томе дода чињеница да је Војвода и основао Библиотеку, био сам, а и сад сам, чврсто увјерен да је предлог о промјени имена утемељен. Тим прије што никакво, па чак ни то „антифашистичко” поређење није примјерено, осим у случају да неко не сматра да је Војвода своје вријеме „очијукао” са фашистима.
Кад смо већ код антифашизма, имам у породици Орден Народног хероја. Искрен да будем, имам и оне „друге” (злехуда судбина многих српских породица), и све њихове истине и заблуде оставио сам њима и времену у којем су живјели. Мотив да будем један од предлагача промјене имена искључиво је од овог времена, књижевног и естетског је карактера и, вјерујте, чини ми част. Па, ча ако и не прође. А ево главу дајем да ће се од десет корисника Библиотеке бар девет њих почешати по глави покушавајући да се сјети ко то бјеше тај Радосав Љумовић. За Војводу се то не би могло десити.
И ево, ако је проблем у фашизацији предлога предлажем следеће: срушите онај споменик Војводи, тик на вратима Библиотеке, и склоните га да не ремети антифашистичку атмосферу Подгорице. Па подигните било какав споменик Радосаву Љумовићу, јер кад још траје онај Титов, може слободно и неки Радосавов. Али, подсјећам: свако вријеме има своје хероје, само је појединцима дато да то буду кроз сва времене.
Војводо, пред Твојим ликом и дјелом капа доље, а што се Библиотеке тиче нека важи она стара, народна: „зови ме и лонац, само ме немој разбити”!
Емило Лабудовић
