Гледајући традиционални Новогодишњи концерт у Бечу и сцене од 31. децембра испред подгоричког аеродрома гдје су се за одлазак на бечки концерт припремали премијер Спајић и предсједник државе Милатовић, не знам само са којим авио превозником, сјетих се оне култне серије „Волим и ја неранџе но трпим“! Питате се какве то везе има, не бих вам знао тачно одговорити, али ми је пала таква асоцијација, да ли то има икакве везе са Ботуном, раног буђења полицајаца за одлазак у Ботун, зетским референдумом, колектором, нашим путем ка Европској унији, пуштања у рад термоелектране и ваздуха у Пљевљима, обећања о испресјецаној Црној Гори градилиштима за нове аутопутеве, попадале дронове у Будви, јурњавом за једним спомеником у селу Заостро, посланичким напуштањем ДПС-а, разних награда и признања које са собом доносе националне пензије а немају никаква страначка обележја, само су дежави или ти наставак ранијих пракси које барем се неки праве да су заборавили, трагичног пада са жичаре коју смо ранијих година набавили, али грешком није стигла на Савин кук већ је, гле чуда, завршила на неком другом скијалишту, односно, пардон стоји одложена на некој ледини и неким халама уочи зимске сезоне, и да више не набрајам и замарам вас. Предлажем да и ви нађете звуке Штрауса, ако не можете до бечких дворана, може и домаће гусле, фрула а зашто не и хармоника или неки инструмент уз који су одрастале бројне генерације овдје на брдовитом Балкану, што је Десанка написала „у некој земљи сељака“…
„Волимо и ми Штрауса, но не може нам бит и трпимо“.
Дакле, ако сам промашио са асоцијацијама прихватам критику, јер заиста немам неке лоше мисли нити сам против наше, у историји најбројније, владе и њеног премијера, поступака предсједника Јакова и његових савјетника, или таман посла против посланика који су и даље убијеђени да су их ту бирали грађани а не страначки лидери, па сумњам да ће они гласати за отворене листе, као што нису гласали ни за повећање дјечијег додатка, али јесу за своја увећана примања, по оној „па и Бог је прво себи створио браду“! Као што смо иза себе, хтјели ми то или не, у једном тренутку оставили стару 25-ту и ушли и нову 26-ту, годину ипак на неке ћемо се ствари морати вратити и сазнати колико је то припадника реда дошло оно јутро на Ботун, по чијој наредби, какав смо то уговор склопили са ЕУ око колектора, које су то и зашто странице потамљене, зашто не прихватамо референдум, ајде ми него и представници из Брисела, као најдемократскије изјашњавање једног народа. Дакле, све ћемо морати да сазнамо, као и које и гдје куповао дипломе, ко је умјесто нас који смо литијали и гласали за промјене бирао ону 42. Владу, односно ко нам је послао и зашто непознате „апостоле“. Ко се и зашто препоручивао за наставак државног посла, ко је нашем Митрополиту доводио извјесног Стевана Стива Симијановића, представљајући га као високо рангираног америчког дипломату, како се код нас нашао краљ криптовалута До Квон, ко га је и како испоручио Америци, итд, итд. Има она народна и мудра „Заклела се земља рају да се све тајне сазнају“.
„Волим и ја Штрауса, но не може нам бит и трпимо“… У свему овоме надам се да су на заједничком лету ка Бечу и натраг професорови експерти нашли трунку за приближавање, односно одрастање, те да би послије слушања префињених бечких звукова могли пронаћи пут ка, у прошлом времену изосталу, кохабитацију, те да ће престати са понашањем, да их не увриједим, „Кокотића“ какви су били у протекле двије године, од када су се партијски разишли и схватити да они су у овој причи мање важни од народа испред кога су стали. Видјећемо то врло брзо, јер надамо се да ће по повратку у разговору са старијим и искуснијим предсједником парламента Андријом Мандићем, који је у њиховом одсуству одлучио да зарад мира у Црној Гори прекине сједницу Скупштине и позвао полицију и народ Зете да склопе примирје, бар за вријеме празничних дана. Вријеме цури, празници пролазе, или можда не, јер има и она пјесма Зорице Брунцлик „Почињу снегови, зиме и празници, ево већ је Божић, а….“ Ето, Подгорица је осванула другог дана Нове године под снијегом, а да видимо какав је био лет од Беча кући…
Перица Ђаковић
