-28. јула 1944. године догодио се покољ у селу Велика, монструозан злочин који су починили припадници злогласне нацистичке СС јединице ,,Принц Еуген”, потпомогнути муслиманима из јединице ,,Скендербег” из сјевероисточних дијелова Црне Горе и Космета. Убијено је најмање 500 становника овог планинског села, од чега је било 118 дјеце млађе од 12 година. Војници нацистичке Њемачке су имали велике губтике у операцији код Андријевице када су данима били опкољени од партизана јула 1944. године. Када су партизанске јединице отишле у Србију, њемачке СС јединице су заједно са балистима дошли у село Велика гдје су направили логор. Дан раније је муслимански изасланик дошао да каже да фашисти неће никога дирати ко им изнесе храну. Нико од мјештана није посумњао али су се мушкарци и дјечаци старији од 15 година склонили у шуму. Фашистички зликовци су брзо опколили село и починили стравичне злочине над недужним цивилима, за само два сата биланс покоља је био 500 убијених жртава. Убијали су дјецу у мајчином наручију. Пред сваком кућом било је по неколико есесоваца. Палили су куће, амбаре, штале и сијено. Убијали су све што се креће. Овај злочин је имао геноцидне размјере, јер број страдалих у овом покољу и број становника села Велика, недвосмислено говори да су зликовци имали план да ово село тотално униште и истријебе српски живаљ из њега. Село Велика је понијело неславну титулу једног од најстрадалнијег села у Европи за вријеме Другог свјетског рата. Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици 30. јула 2022. године.
На том мјесту, крајем седамдесетих подигнут је меморијални комплекс а накнадно и црква. Српска православна црква 2007. канонизовала је жртве злочина у Пиви и Велици.
Велика је село на планини Чакор, који се налази у сјевероисточним дијеловима Црне Горе које административно припада општини Плав. Први помени села Велика, записани су у повељама манастира Високи Дечани, с почетка XIV вијека. Величани су учествовали у свим ратовима и народним устанцима за ослобођење српског народа, почевши од Првог српског устанка па до Другог свјетског рата.
Поводом годишњице геноцида у Велици преносимо текст директора Српске Радио-телевизије Радосава Јокића:
СЈЕЋАШ ЛИ СЕ?
Пише: Радосав Јокић
Сјећаш ли се?
Отишао си давно, једва да још држим у сјећању облак прашине који се дизао за аутобусом који те је одводио у незнано, у сањано, у неизвјесно, негдје тамо гдје је обећавано нешто боље, нешто другачије. Отишао си, а у очима у којима су се гнијездиле сузе растанка, мајка, скамењена поред пута, очево ћутање и сестрин поглед пун зебње, заувијек су остале слике долине утонуле у зеленило, у дубокој сјенци облака који се, црн и озебао, вазда вукао од Чакора. А било је љето, био је јул, и било је вријеме које је, као и свих година прије и послије, мирисало на дим, на лелек и на смрт.
Сјећаш ли се?
Пут те је водио поред сеоског гробља, зараслог у папрат и дреновину, на чијим је нахереним и натрулим крстачама скапавала још једна крвава, црна страница родослова дома твог. Сјећаш ли се да је тада било забрањено сјећати се, подсјећати се, градити знаке који говоре, обнављати и истрзати из зуба времена „тугу сокака родних”. Тугу села закланог, стријељаног и спрженог огњем вјековне мржње. Сјећаш ли се мука којим те је тога јула испратила Велика, мука у којем је, као на колац набијена, вриштала истина, истина о злу, о погибији, о крви нејачи, жена, дјеце, о никад зараслим ранама нанешених крвичким ножевима. Истина о којој се морало ћутати јер је било вријеме ћутања, вријеме у којем жртве нијесу смјеле да то буду.
Сјећаш ли се?
У скромном дрвеном сандуку (очева успомена на војничке дане), уз нешто мало брижљиво опраног и испегланог рубља, нешто мало за тебе изабране хране (а нама шта остане) понио си и небројено пута ти испричану причу о нашој изгибији. Испричану шапатом, на уво, у поноћни вакат, уз утрнуту лампу, у ноћима безмјесечним и олујним, јер је било вријеме зла послије зла, глуво за истину, за правду и за чист рачун.
Сјећаш ли се?
У новчанику, у којем се тијеснила једва скупљена и од уста одвојена, цркавица, понио си и слику твоје тетке Милице. Слику на којој је тек пристасала дјевојка, једра, насмијана, пуна живота и снова о животу. Слика, опрљена огњем и почађала од дима, од времена, од суза, од туге, од немирења. Слика која је, изнова и изнова, у сјећања и њихову језу, у очај, у нестишани бијес, зауздан страхом да не крикне, враћала једну те исту слику о дану у којем је ноћ, мрачна и злослутна, пала усред подне, па никако да сване. Ноћ која траје ево већ осму деценију, а све се чини да је била јуче.
Сјећаш ли се?
Био је 28. јул. Љето у пуном замаху, врело и већ сушно. Небо је већ данима пламтјело, вјетар је довршавао оно што се покушавало скрити у хладовину, под храстове, под брестове, у поподневну сјенку Зелетина и Виситора. Тужно су шуштале већ помало свеле стабљике кукуруза, шљиве су једрале и пуниле се соком, а Велика је мирисала на покошено сијено и зној. Чуло се откивање коса, лајали су докони пси а, опет, владао је некакав мир, тежак и густ као млијеко са пашњака Кукавице. И ништа није слутило на зло које се ваљало и вукло долином Лима, подмукло као змија отровница. А онда, као гром из ведрог неба, планули су огњеви, заштектали су аутомати и митраљези и разлегао се лелек. Смрт је походила Велику и косила немилице.
Сјећаш ли се?
У кући дједа Риста било их је дванаесторо „наших” и бака Милица, дједова ташта, из оближњег села, пристигла да обиће ћерку породиљу, чији се тромјесечни син блажено љуљушкао у колијевци. Дјед се са осталим одраслим мушкарцима из села већ био склонио у оближње шуме како би што мање иритирали Њемце из састава „Принц Еуген” дивизије која се повлачила и бјежала пред надирућим јединицама ослободилаца. Рачунало се, професионална је то војска, неће на жене и дјецу. Али, није се рачунало на комшије, Муслимане и Албанце из Плава, на њихову мржњу старију од свих њих појединачно, мржњу вјековима скривану и гурану у кунете, у провалије времена, у морање… мржњу која је тога јутра планула жешће од свих огњева којима је горјела Велика.
Сјећаш ли се?
Кад је планула дједова кућа, кад је јекнуо врисак заробљене чељади, баба је тетку Милицу, која се опирала и грчевито држала за брвна, успјела да изгура кроз прозор и натјерала да бјежи низ кукурузно поље. Дочекавши се на ноге, поглед јој се укрстио са погледом човјека којег је, као мирног и трпељивог, знала и често сусретала (продавао је клинце и чеврме на плавској пијаци), погледом звијери гладне крви и убијања. Држао је буктињу којом је подстицао већ распламтјели огањ који је лизао уз смрчева брвна и као аждаја гутао кућу. А онда је викнуо, позвао њемачког војника и показо прстом на Миицу. Урлао је Фадил, непрестано упирући прстом у њеном правцу. Њемац је хладнокрвно уперио аутомат и почео да пуца, док је Милица сумануто бјежала и котрљала се кроз кукурузе, низ стрмину. Неколико пута осјетила је нешто као убод стршљена и нешто топло што јој се сливало низ руку, низ тијело.
Сјећаш ли се?
Смирај дана није донио и смирај спрженом селу. Дједа Ристо је све до пред зору слушао плач тромјесечног, још некрштеног, сина чија је колијевка, неким чудом, остала недирнута насред згаришта, јер су пљачкашке хорде вулнетара још увијек дивљале селом и довршавале крвави пир. Смрт је у зору на небо вазнијела последњу жртву и последњу породичну наду. Тетка Милица се, након три дана, појавила са три ране, двије на лијевој руци и једном на грудима, које су, сјећаш ли се, годинама од стране власти и инвалидске комисије, „крштене” као последица послијератне експлозије ручне бомбе. Као да се тетка играла пиљака са „крагујевком” па она експлодирала. И сјећаш ли се њене приче како је годинама касније сусретала Фадила (и даље је продавао клинце и чеврме на плавској пијаци) и пред њим, као кривац, спустала главу и укривала поглед. А он је, маниром побједника и праведника, гледао право.
Сјећаш ли се?
Дјед Ристо се поново оженио и створио фамилију чији смо изданци и нас двојица, оградио кућу на истом темељу, над истим патосом на којем су се, као на мјест злочина у крими – филмовима, оцртавале контуре изгорјелих тијела. Прекрио их је тепихом, да их не повређује и наставио да храни нас и своју тугу чемером без лијека. Сјећам се, а и ти си га затекао довољно дуго да памтиш, његових честих дубоких уздаха у глувим сатима несанице, његових скривених крупних мушких суза које су се, као бисери, сливале низ од дувана пожутјеле бркове. А тетка Милица… она је све до свог уснућа у Господу, тајила своју тугу и своје ране, јер није било вријеме у којем је било дозвољено памћење и прича о истини. Кришом је, зором док су још и пијетли спавали, палила лојаницу на камене хумке, јер, рекох ти, није било вријеме за памћење и дизање споменика.
Пишем ти ово, мада знам да знаш и да памтиш, у нади да ће ови редови помоћи да слике не изблиједе и не стопе се са маглама заборава. Велика и данас, полупразна (гробље нам једино напредује), ћути свој бол и сваког љета скида красте са никад зараслих рана. Опет је припекло, завјесе јаре трепере над долином, али нема више кукуруза, шљиве су обољеле и годинама не рађају, а све је више безоких кућа и натрулих прагова. Али, гдје год да је, Велика памти и не заборавља. Сваког 28. јула, окупља потомке око цркве – споменице и, у молитви, уз мирис тамјана, призива Небо да се умилостиви невиним душама које не стигоше да остаре.
Овог јула очекујем и тебе и нема тога изговора који би оправдао твој изостанак. Очекујем и унуке због којих, вјеруј, и исписујем ове редове, циједећи их из дна душе као гнојав чир. Јер, „боли слеђена тишина Виситора” (опет се ја држим за Душанову бол, бол свих нас палих челом на ове опустјеле ледине), боли и не попушта.
Чекам да се вратиш (у међувремену је онај пут којим си отишао асфалтиран), да изнесем под крушку ону препеченицу коју ти чувам ево је трећа година) па да још једном одћутимо ово сјећање, јер ријечи су празне, немоћне, недовољне за бреме које носимо у души. Да опет, као некад док смо још били и док нас је било, дочекамо звјездану ноћ, и да, уз ватру, испричамо унуцима све што морају да знају. Тешка је прича, млади су, далеко је од њих оно смутно и крваво вријеме, али и оно је њихово, њихов генетски код без којег, у ово однељуђено и дехуманизоано доба, неће знати ко су, одакле су и куда треба да иду.
Чекам вас, чека вас Велика, чека вас нада у трајање, чека вас све оно што чини и оправдава смисао свега онога што је било и на чему смо утемељени. И да знаш, шта год и гдје год да градите, темељи су вам овдје, у овим урвинама, на овим згаслим огњиштима. И ако овоме окренете леђа, ако заборавите, ако се бацити каменом на ђедове сузе, на теткине ране и заћутите, и Господ ће заћутати и на нас заборавити. И увијек имај на уму ону мудрост, старију од свих нас: ко заборави, заслужује да му се понови.
Док одлажем перо, зарђало од неупотребе, сунце полако тоне за Виситором а сумрак се, као хајдук, краде долином. Залазак, румен и оперважен позлаћеним порубом, обећава ведар и вјетровит дан, говорила је твоја бака, али сјенка зебње и притајеног страха којем нема непосредног повода гнијезди се негдје иза ума, јер са Чакора опет надолази мрк облак, градоносан и пријетећи. Ко зна, можда ће над Великом опет погром, али то је већ божје давање. А ово људско, заправо нељудско, звјерско и крвничко много је опасније. Од поводња, од олује, од града, од бијеса разуздане и помахнитале природе, земља и човјек на њој временом се опораве, од зла људскога опоравка нема. А сјећање је једини лијек.
Сјећај се и учи друге да се сјећају, јер заборав је трулеж, канцер који нагриза душу и тијело народа, отупљује га и чини бесловесном масом која се тако лако гњечи и обликује туђим рукама. Сјећај се, јер то је чин који те чини човјеком, човјеком културе модерног живљења, живљења достојног времена и мјеста међу народима вриједним поштовања. И нека те не лажу како су прошлост и сјећање непотребан баласт, отров који вуче уназад, мрак из којег се не виде свјетла будућности. Лажу те, јер ако заборавиш ко си нећеш знати куда ћеш. Сјећај се и учи друге сјећању, јер само ћете тако знати да сте људи, да сте народ и гдје вам је мјесто на мапи историје. Ако заборавиш, заборавиће те, не заборави то никад.
Чекам вас и надам вам се, надам се и вјерујем да док је вас и оних који ће доћи вашим траговима Велика неће нестати у ватри и диму и, као Помпеја, заувијек остати затрпана пепелом страха и ћутања. И док вас чекам, и док вам се надам, док се спушта још једна ноћ пуна авети прошлости, несанице и несмирка, ноћ у којој ни пси не лају, коначно ми не смета што „сам сам и пуст сам у завичају” (непревазиђени Душан Костић који као да је прије толико деценија слутио ова времена самоће и пустоши). Чекам и надам се, а ти се сјећај и учи друге да се сјећају.
Нека је добродошла зора нашег сретања.
Радосав Јокић, директор Српске Радио-телевизије
-28. јула 1712. године у току похода Ахмед-паше од Подгорице и Спужа према Цетињу, дошло је до битке на Царевом Лазу, након које су Турци, упркос знатним губицима, успјели да стигну на Цетиње. Историјски извори о исходу те битке различито говоре – од релативног успјеха Црногораца, до апсолутне побједе према народном предању. 1711. године на Цетиње долазе, као изасланици руског цара пуковник Милорадовић и капетан Лукачевић са царском граматом и позивом да Црногорци нападну турске интересе дуж граница слободног дијела земље. Општецрногорски збор и владика Данило Петровић су са одушевљењем прихватили овај позив. Потом су Црногорци непрестано нападали турске интересе дуж цијеле своје границе и водили бојеве са Турцима око Никшића, Спужа и Подгорице, на Грахову… и другим поприштима, са таквом жестином и самопоуздањем које је збунило не само Турке, већ и Венецију и Дубровник, који су се озбиљно почели плашити неугодног сусједа, иако повременог савезника. У знак одмазде Турска је организовала казнену експедицију. Турски султан издао је ферман којим заповиједа да се Црногорци покоре или истријебе, да се сруши манастир на Цетињу и да се ликвидира владика Данило Петровић. Неспорно је, такође, да су турске снаге од најмање 20.000 војника, под командом Ахмет-паше, напале Црну Гору јула 1712. године. Турској офанзиви јединствено и организовано су се супротставили само ратници племена Катунске нахије, која нијесу могла регрутовати више од три до четири хиљаде бораца. Прискочили су им појединци и групе из осталих нахија, као и једно одјељење бораца из Грбља. Војске су се сукобиле у рејону Царева лаза. И поред жестоког отпора, турска војска је заузела Цетиње, Чево и Његуше. Иако је била претворена у пустош Катунска нахија није била покорена. Одред од око 600 момака под командом Вукоте Вукашиновића и сина му Ђикана, наставио је из неприступачних предјела да напада турске посједе, логоре и линије за снабдијевање, све до повлачења турске војске почетком новембра. Ћуприлићева експедиција трајала је мјесец и по дана.
-1330. Српски краљ Стефан Урош III Дечански потукао је у бици код Велбужда војску бугарског цара Михајла Шишмана. Повод за битку је био Стефанов покушај да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију. Битка је окончана погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у којој се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.
-1737. Аустријанци су окупирали Ниш. Предајом кључева града од стране турских депутата аустријском генерал-фелдмаршалу барону од Тингена, Аустријанци су 28. јула 1737. године преузели Ниш.
-1914. Аустроугарска је, месец дана после атентата у Сарајеву у којем је убијен престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, објавила рат Србији, отпочевши тако Први светски рат.
-1741. умро италијански композитор и виолински виртуоз Антонио Вивалди, свештеник којег су због боје косе називали ,,црвени поп”, чије је барокно музицирање одушевљавало савременике изванредном техником и импровизацијом. Значајан је као композитор солистичких концерата за поједине инструменте и кончерта гроса, посебно познат по композицији “Четири доба”.
-1750. умро њемачки композитор Јохан Себастијан Бах, један од најзначајнијих у историји музике. За живота је више цијењен као оргуљаш него као композитор. Бахов велики опус – дијелом изгубљен, јер је послије смрти пао у заборав – основа је развитка музичких праваца новијег доба. Довео је до врхунца барокни полифони стил, усавршивши и продубивши средства музичког израза, посебно контрапункт, хармонију и инструментацију – његово стваралаштво је синтеза дотадашњих достигнућа у вокалној и инструменталној музици.
-Српска православна црква 28. јула слави свете мученике Кирика и Јулиту,светог Владимира Великог, кнеза руског и свете мученике Величко-горњеполимски.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ је прибројао лику Светих Новомученика српске жртве нацистичког терора из Велике и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 деце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка дивизија Принц Еуген је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) зверски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – деце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само деце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је местом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата.
28. јула 988. кијевски кнез Владимир на Криму је примио хришћанство. Овај датум се од 2010. обиљежава као Дан крштења Русије
Свети Владимир је на крштењу добио име Василије. Најприје је био незнабожац. Сазнавши да постоје друге вјере почео је да испитује која је најбоља. Послао је и посланство у Цариград. Када су се изасланици вратили, саопштили су кнезу да су били на служби у православној цркви Свете Софије, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То је побудило Владимира да се крсти и да крсти народ свој. Дотадашњег главног идола Перуна су бацили у ријеку Дњепар. Примивши хришћанску вјеру Владимир је изменио свој живот и улагао сав труд да испуни прописе ове вере. Наредио је да се свуда по његовој држави зидају цркве, а сам је сазидао цркву Пресвете Богородице у Кијеву.
