Ево и овог 7. јануара, по јулијанском календару, народи у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Сјеверној Македонији и у свим православним земљама већ вјековима се поздрављају ријечима: „Мир Божији, Христос се роди!“, на што се одговара: „Ваистину се роди!“
Традиција је традиција – преноси се с кољена на кољено. Ложе се бадњаци, долази полазник и уноси бадњак, дјеца се даривају и играју у слами, комшије наздрављају врућом ракијом, људи се мире, шири се љубав, јер то је најрадоснији празник: на свијет је дошао Христос.
Од 1917. године овом поздраву Срби и Црногорци придодају и ријечи „Слава херојима“, присјећајући се великог јунаштва војске Краљевине Црне Горе која је на Божић 1916. године, под вођством сердара Јанка Вукотића, зауставила аустроугарску офанзиву на Мојковцу, бранећи одступницу својој браћи – војсци Краљевине Србије, која се повлачила пред налетом непријатеља према албанским планинама и Крфу.
Био је то до тада невиђен чин херојства, када се живот није штедио за спас брата; чин у којем се гинуло за Крст часни и слободу златну – чин којем су се дивили чак и непријатељи, аустроугарски официри и војници.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије је на 99. годишњицу Мојковачке битке цитирао ријечи пјесника Радована Бећировића Требјешког, учесника битке:
„За три дана српскога Божића такве битке и таквог крвопролића није било откако људи памте“,
додајући:
„Мојковачка битка је круна свих великих ослободилачких догађаја у новијој историји Црне Горе. Јеванђелски се каже да нема веће жртве од оне када неко живот свој положи за брата свога“, рекао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије – човјек који никада није изоставио да каже да је Црногорац из Колашина, потомак војводе Мине, српског јунака.
Мојковачку епопеју сви смо учили у школама и дивили се том братском јунаштву, све до деведесетих година, када је неко покушао да унесе црв сумње у братство између Црногораца и Срба, када су се одједном почела ложити два бадњака.
Надам се да ће томе доћи крај и да нас ка томе води гест на Дворском тргу на Цетињу, гдје су братства Мартиновића и Бориловића из Бајица наложила бадњак без присуства свештенства Црногорске православне цркве, званично неканонизоване и непризнате, поручивши да неће дозволити да се њиховим именима и традицијом манипулише у дневно-политичке и интересне сврхе.
Да ли би Божић 2026. године могао бити заокрет ка помирењу братског народа? Рекао бих – политичким интересима изазван раздор једног те истог народа, који, без обзира на све, заједно ходи ка моштима Светог Василија Острошког, молећи се и тражећи утјеху и опроштај.
Да би тај народ, у Бога се надам, могао заједно да превазиђе проклетство које су му седамдесетих година наметнули тадашњи комунисти (признајем, и ја сам дијете тог истог комунизма) рушењем Капеле на Ловћену. Да би могао, како Бог заповиједа, братски да прослави Божић 2027. године, заједничким молитвама у свим нашим храмовима.
Како је још 1873. године записано у Гласу Црногорца:
„Има у Котору, хвала Богу, довољан број Срба једне и друге вјере, који су посвједочили своје домољубље и родољубље; од њих се не треба клањати – њих треба бирати – па је онда крај свакој свађи и омрази. Брат је мио, ма које вјере био.“
И даље стоји у Гласу Црногорца:
„Треба показати непријатељу да је прошло вријеме када се брат са братом крвавио. Не треба се поводити за лажним пророцима који сију раздор међу браћом. Слогом расту мале ствари, а неслога све поквари. Ђе се браћа сложила, ту се срећа множила.“
Браћо исте вјере, били Срби или Црногорци, не заборавите да сте једни другима ипак најближи. Зар то није показао сердар Јанко Вукотић са својим јунацима? Зар то нису говорили Марко Миљанов, краљ Никола и највећи међу вама – Његош?
Зато данас, када будете палили свијећу, а сјутра ломили крсник, пред својом иконом ставите прст на чело и добро размислите.
До тада вас поздрављам најрадоснијим хришћанским поздравом:
МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Перицa Ђаковић
