Пише: Перица Ђаковић
Овај текст би могао назвати и „ничим изазван“, јер заиста сам имао намјеру да пустимо да на миру раде премијер и његови министри, да практично одвојимо политику од економије, али узалуд је моја намјера када је премијер неки дан изашао са изјавом „Ако има неко ко је закинут, ја ћу му (мисли он) из свога џепа исплатити“! Да ли је он то мислио „Влада, то сам ја“ (попут Луја ИВ “Држава то сам ја”) не знам, али сам био убијеђен да ће након изјава типа „паф-паф“ ипак имати мало више самоконтроле, или боље рећи да ће савјетници које му ми, народ, плаћамо и то не баш јефтино, мало више и боље га посавјетовати у вези његових наступа. Авај, џаба сам мислио јер премијер ничим изазван рече то што рече, а ја бих му, а мислим нисам једини, као и већина грађана Горе Црне рекао, нисмо ми заслужили да ти нешто плаћаш умјесто и за нас, као оно у кафанском стилу „Конобар, мени рачун, и задржи бакшиш“. Не сумњам да премијер Спајић у џепу нема који шолад, али не бих хтио да се баш троши на мене, греота би било јер и он је на нашим, народном, шолдима барем званично, а ако нешто не капне и њему као и оном конобару од бакшиша. А сложићете се, чудо је тај бакшиш, на који смо се ми лако навикли, а причао ми је као младом новинару чувени Зуко Џумхур да у његово вријеме не да ниси смио нешто неком понудити, него си када наиђе финанса бјежао на другу страну улице. Одавно неки наши представници не бјеже, него се чак кочоперно поносе, а нама остаје што би рекла професорица Мара, да констатујемо „шта ћеш, снашао се човјек“.
Мислим да би било крајње вријеме да умјесто хвалисања почнемо са извртањем џепова, почев од оног првог премијера који је на ту функцију дошао као приправник у џемперу па све до потоњег премијера који је прије те функције био главни „фишкал“ код професора Здравка, а први му посао био да нас задужи. Не сумњам да су све они, а не само поменути него и они други између њих радили по закону као оно кад се над уставом закуну за рад народа и у име народа, а неки истина ријетки додају и тако ми Бог помогао. Не сумњам у њихову искреност и поштење, али мислим да би овај осиромашени народ итекако заслужио да неко прегледа њихове „џепове“ па можда нађе и по коју ничију кућу, неки стан у Београду на води, неки плац у Метрополи туризма, јахту, неки радијатор, шумицу на пропланку, и шта ти ја све не знам шта би се ту, недај Боже, можда нашло. Истина, овај најновији премијер није на функцију ступио у џемперу, кажу, а то је он тврдио у првим медијским наступима, да је искуство
стекао и нешто имовине радећи у Сингапуру, Јапану и другим егзотичним земљама, гђе је опет сам ничим изазван рекао како је тамо стекао и одређена не само финасијска знања и вјештине, већ и оне друге, рецимо љубавничке, на шта су му многи Црногорци одмах позавиђели. Мада да будемо искрени тих вјештина није се ни штедио први премијер, па би можда Пеђа Шушкавчевић сада могао да допуни своју комедију „Црногорац у кревету“. Но, да не излазим из теме да останем у оној потоњој Спајкијевој ријечи написаној на Масковој платморми X, а гласи „ФЕР“, замолио бих да умјесто завлачења руку у џеп би било боље да нам у Црну Гору стигне напокон неко од обећаваних инвеститора, не мора из земаља излазећег сунца, могао би макар и из мрске нам Србије, али да се нешто почне радити и да навике стечене у шверцу и сналажењу почнемо стицати и легално.
Можда ти странци чекају да из Горе Црне напокон пређемо у Црну Гору или још нису чули ону Феликса Баумгатена када је скочивши са границе свемира угледавши земљу рекао „Нигђе није небо тако плаво“, а ми помислили одмах да је то код нас, а оно код нас и туризам званично први пут у паду у последњих 20 година.
Зато би боље било да умјесто приче о плаћању из свога џепа окренемо причу ка изласку из магле и почнемо да доводимо инвеститоре, али не оне које нам је у протеклом времену доводио ДПС и Мило попут Дерипаске, или оног чије име је носио један хотел у Колашину, па и оне Цетињанима обећане фабрике чоколаде…
