ПИШЕ: СИБИН
Ујединитељ Горан не вјерује ДИК-у, али, божемој, зашто бисмо ми вјеровали Даниловићу?
Када су оно лидере ДФ-а судили за монтирани државни удар, лидери других партија би само пред камерама слегли раменина и рекли: зашто не бисмо имали макар мало повјерења у рад институција.
ДИК је, дакле, оцијенио да недостаје чак преко 2.000 валидних потписа. Треба, зар не, ето толико вјеровати институцијама, њиховим механизмима, а не одмах, као свака будала од бота: ДИК ради у корист ДПС-а и ДФ-а.
Ко вјерује у тај сценарио потврђује да је премијер у техничком мандату у праву кад каже да је просјечни ИQ највећи непријатељ ове земље! Размислите мало о томе, прије него прионете будалити по друштвеним мрежама, које користе макар у огољавању колективне глупости.
Горан који се окушава и у стиховима, настоји остати на нивоу културног израза, па ће рећи како можда звучи грубо, али ДИК лаже. Он, дакле, Горан, зна како је дошао до сваког гласа, иако негђе читам да му их је достављао – Глово. Што је, ако мене сад питате, лаж. Међутим, добар штос.
Пређимо, дакле, на озбиљну ствар…
Један од лидера ДФ-а и први човјек НСД пут у будућност види само кроз – помирење. Уколико је тачно да „политичар увек мисли на крај реченице“ (Делез), онда је Мандић рекао нешто што се, хегелијански речено – отвара према почетку.
Тачно је да се политика ослања на стереотип, изанђале изјаве, потрошене поруке. Но, покренути питање помирења пропућује ка политикама пријатељства, потенцијалу плуралности, раду разлике. Како све то видно мањка, никада нисмо имали – политичко, као универзално јединство сабрано око фундаменталних питања заједнице, која се брине око економије као и екологије, прије свега и увијек – културе као формуле глобалног повезивања.
Без тога, IQ ће остати неразвијен и као такав највећи наш непријатељ, а ми као друштво свој сопствени талац.
