Пише: Емило Лабудовић
„Русија ће се сигурно умијешати у црногорске предсједничке изборе“! Као што се саопштава нека истина библијске снаге, којој не треба ни образложења ни доказа, ова мантра, колико год да дјелује отрцано као изношено и мољцима нагрижено одијело, тијесно и пуно рупа, инаугурисана је још док се тачно није знало ни ко ће све учествовати. Онај наш кућепазитељ и будни стражар над исправношћу нашег пута, Ескобар, већ је то саопштио сигурношћу која импонује. Да је рекао да ће сјутра осванути нови дан па да човјек и посумња, али у то да ће Руси опет дувати у нашу кашу ван – сваке је сумње.
Додуше, добри, стари и помало поштени Ески не рече на који ће се начин бабароге из Москве умијешати (онај циркус са државним ударом од ономад чак и уза све медијско подмазивање споља и изнутра показао се као мућак), али да хоће – хоће гарант. Сад нам само преостаје да стрепимо и чекамо одакле ће нас клепити шапа руског медвједа. А то што су господа Ескобар, оне госпође амбасадорке, па неке пицајзле, вархељчићи и гомила још трећеразредних бриселско – америчких фићфирића у ЕУ унифирмама већ толико пута посолили наш политички бућкуриш да му више ни бљутавост не примјећујемо – нема везе. То је так нормално, што би рекла једна из те плејаде, она Фајонка из дежеле. Важно је само да нема Руса и њиховог „малигног утицаја“!
Можда недовољно упућенима ова Ескобарова „натукница“ изгледа као нешто већ виђено, али за озбиљнију анализу је питање: зашто баш сада? Јер, Американци ријетко „прде у вјетар“, што би рекла моја покојна баба. Ескобар, очигледно перципира резултате првог круга предсједничких избора и зна да ће један од учесника другог, више него сигурно и више него убједљиво, бити – Андрија Мандић. А он је, то већ и врапци знају, истурена рука Путина, Вучића и Патријаршије, па, самим тим, производ и резултат несумњивог руског мијешања у „нашу ствар“. А то је, бајто мој, НЕДОПУСТИВО!!!
Када је оног 30. августа постало извјесно да ДФ постаје кључни фактор коначне побједе и слома режима Мила Ђукановића, у ескобаровским кухињама је зазвонило на узбуну и недвосмислено је поручено: демократија за демократију, али резултат мора бити такав да су побиједили сви осим ДФ, а да си изгубили сви осим Мила! И… тачка. На жалост, у колонији средњеафричког типа каква је Црна Гора, настала је права утрка ко ће се прије натрћити, а палицу је, на велику жалост, први добио онај наш „рукоположени“ Здравко. Дритан и „наш“, а заправо њихов, Алекса већ су се подразумијевали. И од тада, за једначину политичког галиматијаса Црне Горе прва „позната“ гласи: сви, само не ДФ, сви, само не Андрија Мандић! А народ? Ко још пита народ.
Али, народ је као коприва, што га више трлиш то боље успијева. И јаче жари. Зна то и Ескобар и зна да ће Андрија Мандић, као истински представник истинског народа, бити први учесник другог круга па већ припрема терен за ново оспоравање. И ко зна шта још све. Али, овдје смо већ толико огуглали на њихове марифетлуке да нас и не могу изненадити. „Само ти, дијете, ради свој посао“, још поодавно је Ескобару и његовима, у свим вријеменима и за сва вријемена, поручио онај Вукашин из Клепаца.
До избора је остало једва мјесец дана, већ се знају учесници а, богме, и побједник. Упркос Ескобару, побиједиће – народ! Али, стрпљење је темељ мудрости. У међувремену, у великој сам дилеми: да ли да послушам себе и изаберем или да сачекам да ми Москва јави. А она, онако докона и без пречих брига, једва чека да се огласи и „изабере“ нам предсједника. Ало, Москва, чујемо ли се?
