Screenshot
Пише: Перица Ђаковић
Ево присјећам се свога текста од 4. октобра прошле године под насловом „Да ли Јаков заоштрава и уозбиљује ситуацију“ и не могу да вјерујем да се ради о истом човјеку који је сада на један, па макар и Мишелов миг, отрчао у Брисел да чује нова упуства и одмах по повратку позва “поданике”, да је прошло вријеме његовог претходника, али и његовог политичког оца, који га је на предлог вјероватно тог свијета изабрао од никуда за министра у свом кабинету. Помислио сам тада, када је по повратку из Њујорка и јасне поруке упућене Ескобару и мандатару Спајкију да се влада неће састављати уз помоћ ДПС-а: „Ето, добисмо ипак неког ко се неће савијати на сваки миг амбасада, и како нам предсједник неће бити марионета!“. Кажем, помислио али признајем и преварио се, јер ми смо и даље само једна мала колонија на Балкану којом се управља ипак из других центара. Није срамота признати да сам се преварио и извинити се народу који је то вјероватно исто помислио за човјека коме смо сви онда дали глас да постане предсједник. Умислио је изгледа и Јаков, или су га увјерили да је он лично својом харизмом побиједио моћног
Мила, заборављајући да је народ тада гласао против Мила, а не за њега.
Видим сада да је он добро одиграо смишљену ролу. Почев од чина устоличења, не на Цетињу како налаже протокол него у Подгорици и против великог противљења ДПС-а и „патриота“, потом оног породичног одласка на васкршњу литургију (гле, рекосмо, први предсједник који је дошао у Храм), до наклона Нато жртвама у Мурину, одбијања да се вози у “Мајбаху” свог претходника, па до поруке да ће слушати свој
народ а не стране амбасаде…
Е, шта је ту у међувремену све било, од изласка из ПЕС-а са којим је освојио гласове у Подгорици, био његов предсједнички кандидат, па винског сусрета у Београду, да би услиједио неочекивани заокрет који је ишао у супротном правцу од оних који су му дали своје повјерење, нереаговање на изјаву кипарског архиепископа приликом сусрета, затим сусрета на маргинама са предсједницом тзв. Косова, и све до различитих ставова о резолуцијама, и до прихватања хитног одласка у Брисел након што је његов позив за посјету Црној Гори у посљедњи трен одбио Жан Мишел. И по повратку са тог ванредног пута предсједник је упутио позив лидерима партија да им пренесе ставове илити налоге шта нам је чинити. Међутим, предсједник, који је остао без неких добрих савјетника, није очекивао да ће тим позивом себи дати аутогол!
Први ударац добио је од ДНП-а и његовог лидера Милана Кнежевића који му се захвалио на позиву упоређујући то са одбијањем позива које је упућивао претходни предсједник. Други ,,шамар” дао му је његов бивши ПЕС, јер састанку неће присуствовати ни Милокјко Спајић, а трећи ударац Милатовић је примио од
Нове српске демократије, странке предсједника Скупштине Андрије Мандића. Дакле, три од четири коалициона партнера који чине парламентарну већину рекле су своје “не”, остаје још нејасан став Демократа и Алексе Бечића, СНП-а Владимира Јоковића, као и да ли ће доћи потпредсједник владе Ник Ђељошај. Како ствари сада
стоје, позиву ће се од опозиције одазвати ДПС (Живковић) и УРА (Абазовић), док ће се на самом састанку виђети ко ће доћи а ко изостати од политичких лидера опозицје. Морам признати да ми пут Јакова Милатовића личи на пут од звијезда ка трњу. Такав пут је прошао, да се подсјетимо његов политички отац лидер 42. Владе. Чини ми се да се нико од њих није сјетио и угледао на путника из Идвора коме у част су Американци издали књигу „Од пашњака до научника“, књигу коју сваке
године додјељују својим најбољим студентима. А тај Идворац је човјек наше горе лист Михајло Пупин, који се као млад отиснуо преко океана без позивних писама и гаранција, од обичног часног човјека спремног да ради све да би преживио, није се одрекао књиге, и досегао је до докторских титула и професорског знања на престижним америчким универзитетима. Досегао је Михајло Идворски Пупин до тих висина да је био и добитник престижне Пулицерове награде, а амерички предсједник Рузвелт је имао толико повјерење у њега да га је делегирао на мировне преговоре 1919. године у Паризу, гдје је представљао земље побједнице у Првом свјетском рату.
Ко зна да ли би такав човјек нашао мјесто у нашој већ помало чувеној експертској (или како јој тепају апостолској) влади. Ко зна, јер његов пут није ишао обрнутим путем – „од звијезда ка трњу“!
