Screenshot
Мали Зејтинлик је за свакога ко припада роду српском и светосавском једно од најтужнијих мјеста у Републици Српској, али и на читавим нашим просторима.
То мјесто, издignуто на Сокоцу, својом тишином свједочи кроз шта је све наш народ пролазио у рату у Босни и Херцеговини. Тамо човјек остаје потпуно нем, а мисли се враћају на оне стихове из Горског вијенца:
„Надом се небо затворило,
не прима ни плача ни молитве.“
Али, ипак, нада и бол као да су ту једно поред другог, јер Творац неба и земље увијек наше молитве чује и наше неутјешне душе, запаљене у болу, обасјава својом благодаћу.
На Малом Зејтинлику душа се замисли и запита: зашто је један народ тако свирепо поступио, без милости? Да ли су знали за гријех и страх од небеске клетве?
У тој крвавој зими, када су по снијегу и киши мајке и очеви своје мртве на леђима носили, носила их је нада да ће ту пронаћи свој мирни починак.
У костурници сам се помолио за душе нечије и захвалио Богу што ми је подарио снагу да посјетим то мјесто. Мјесто које, нажалост, није само једна страница наше вјековне историје, већ вјечни подсјетник на страдање, бол и жртву нашег народа.
Урош Јоксимовић, књижевник
Соколац, јун 2026.
