
Шта се то дешава са метрополом туризма, Будвом, коју је дефинитивно прогутала политика, а вјероватно и интерес крупног капитала, корупција па и криминал. Како другачије протумачити дешавања не само посљедњих дана, мјесеци, него и година? Да би човјек схватио све што се дешава са градом који не може ни послије поновљених избора да формира локалну власт, треба вјероватно да се вратимо у не тако далеку прошлост мјеста који своје корјене вуче кажу подаци 2.500 година. Но, ми нећемо ићи у тако далеку прошлост да би смо виђели корјене данашњих прије свега политичких пођела, довољно је да се вратимо у деведесете, када је ово мало до тада рибарско и туристичко мјесташце на црногорској обали почело да доживљава свој туристички, културни бум, али и криминалну експанзију. Геополитичка дешавања на овим балканским просторима, а прије свега распад бивше нам државе, поједини људи у Будви су искористили да тадашњи примат преузму сусједном граду у Боки Которској, Херцег Новом, који је од седамдесетих па до тих деведесетих важио за туристички па и културни центар. Творац те нове Будве свакако је био један човјек близак новој власти, уз Момира и Мила трећи човјек новодошлог ДПС-а, његов идеолог, Светозар Маровић. Иако по вокацији правник, више је дјеловао као филозоф, а посебно се истакао као предсједник Владе у то вријеме, да би се у разлазу првог двојца ДПС-а приклонио Ђукановићу кога је чак водио до Митрополита Амфилохија и Патријарха Павла не би ли овај преузео лидерску позицију у Црној Гори. Маровић је ту своју позицију искористио да Будву претвори у Метрополу туризма, али и културну престоницу Црне Горе организацијом разних фестивала попут Града театра, Пјесме Медитерана, али и довођења свјетских звјезда Мадоне, Мика Џегера и Ролинг Стонса. Није питао за цијену, важан је био циљ, а то га је довело и до мјеста јединог предсједника државне творевине СЦГ, а испоставило се и званично до вође криминалне групе, што га је одвело из Метрополе туризма у Спуж, центар криминала и људи са оне стране закона. Нису помогли, изгледа не случајно, ни његове везе и пријатељство са члановима прве црногорске породице Ђукановић, и заслуге за њихово довођење на чело државе, али и људи из криминалног миљеа којима је тај Грбљанин омогућио стицање за обичне људе недостижног богатства. Он је био човјек који је, што народ каже, ведрио и облачио не само у Метрополи туризма, коју су својевремено звали, што у шали што у збиљи, и Светозарево. Био је човјек који је постављао власт, испоставило се касније, по њихову жалост сви они које је он изабрао за прве људе Будве су практично завршили иза решетака као и он сам. Будва је, мора се признати, за његово вријеме доживјела и урбанистичку девастацију, и примјер, како то народ рече, да пара врти гђе бургија неће. Одласком Светице, а тако га је звао један од браће Ђукановић, у Метрополи са власти је отишао до тада неприкосновени ДПС. Власт је преузела дотадашња опозиција, која је прву експанзију доживјела у вријеме Литија, за вријеме предсједниковања бизнисмена, Грбљанина Марка Бата Царевића, а још више апсолутном побједом коалиције За будућност Црне Горе и тадашњег посланика НСД-а Мила Божовића, једног уз Јовановића од блиских сарадника претходника Царевића. Али, управо његовим избором за првог човјека Метрополе, или боље рећи његовим каснијим изненадним хапшењем, почињу политичке игре унутар будванске власти. До тада блиски сарадници, а представљали су се као међусобни добри пријатељи, Никола Јовановић и Младен Микијељ, повели су своје фракције, подјеливши се унутар тада јединствене партије, али подјелили су и будванске гласаче. Тако практично и почињу политичке игре у Метрополи по систему, што би народ рекао, „тамо гђе мачке нема мишеви почну коло да воде“. Покушај освајања власти уз помоћ државног коалиционог нивоа није уродио плодом, Будвани су изненадили све аналитичаре и политичаре давањем велике подршке листи коју је предводио господин Јовановић. Умјесто покушаја зближавања за поновљене изборе, чини се да су фракције ушле у још дубље ровове. Падале су тешке ријечи па умало и физички обрачуни, а народ је на поновљеним изборима остао пођељен пата –пата, или 9-9. Карте су се поново отвориле, политичари разиграли, а обични комуналци запријетили штрајком и гомиле неодвезеног смећа прекриле су Метрополу туризма. Да ли ће се окончати политичка агонија у овом граду који је кренуо стазама Шавника, да ли ће се изабрати ново руководство или ће се ићи на ново понављање изборамогло би се сазнати већ 3. фебруара за када је Влада, на опет телефонској сједници, заказала наставак будванске сједнице. Покушај коалиције За будућност Будве да предложи бившег предсједника Царевића, као нестраначку личност за новог општинског предсједника кратко је назирала могућност изласка из кризе, али све док друга страна није одговорила и показала колико су дубоко отишле пођеле у Метрополи. Интереси за власт овђе превазилазе интересе обичних људи, јер од Маровића, скоро сви предсједници општине, изузев Царевића, заврше с друге стране закона.
Будва је изгледа нешто више и од Подгорице! Па зато и питање: може ли Метропола још ниже да падне, уз ону Балашевицеву “А власт је власт”.
Перица Ђаковић