Пише: Желидраг Никчевић
Нећу дуго; ионако је о том вашингтонском циркусу ових дана речено готово све. Само бих вам скренуо пажњу на један знатно мрачнији детаљ, који је рутински политизованом оку могао и да промакне.
На почетку разговора са америчким предсједником Зеленски вади некакву фасциклу са фотографијама украјинских заробљеника, који су, према његовим ријечима, страховито мучени у руским тамницама. „Изгубили су до 60 килограма тежине“, тврди Зеленски и окреће слике према камери прије него што их преда Трампу.
Онда крвави кловн из фасцикле потеже свој главни адут: фотографије мучене дјеце и свештеника. Ту, обратите пажњу, безочно сугерише да је деликатан и чак милостив – окреће фотографије даље од камере, да поштеди невине гледаоце: „Просто ћу их директно предати господину предсједнику. Видите, Руси су звијери. Чак и у рату постоје правила. Али за њих не.“
Прорачунато, морбидно, апсолутно сатанистичко разметање сликама осакаћене дјеце!
Али зашто? И гдје смо то још могли видјети?
Па ево гдје. Сјећате се сигурно оне ужасне сцене из романа „Браћа Карамазови“, кад најзнаменитији богоборац Иван у полумрачној гостионици, иза паравана, гдје је намамио брата Аљошу, овако адутира:
„Ево ти, ипак, једне сличице, која ме је веома узнемирила. Замисли: одојче на рукама уздрхтале мајке и унаоколо Турци који су упали. Смислили веселу игру: милују детенце, смеју се да и њега насмеју, то им успева, дете се насмејало. У том тренутку Турчин упери у дете пиштољ на педаљ растојања од детињег лица. Дете се радосно смеје, пружа ручице да ухвати пиштољ, и, одједном, уметник одапиње обарач право детету у лице, и смрска му главицу… Уметнички, зар не? Узгред, кажу да Турци веома воле слаткише.“
Аљоша је запањен, и пита:
– Брате, зашто све ово?
А Иван, ђаволов теоретичар, одговара:
– Ја мислим, ако ђаво не постоји, и ако га је дакле створио човек, онда га је створио по својој слици и прилици.“
Сад наслућујем и по чијој.
Желидраг Никчевић
Извор: Фејсбук
