Screenshot
Пише: Перица Ђаковић
Стицајем личних околности дружим се ових дана са људима који су задужени да брину о нашем здрављу, од Подгорице до Берана, па опет назад до Подгорице. Сједим и проводим вријеме са њима, али и са обичним свијетом који у њима види и од њих тражи помоћ. Скрајнух се од политичке свакодневнице којом нас трују годинама. Искрен да будем прија, јер треба и њих чути, у народу лежи истина и тек човјек тада види колико су од њих далеко они који нас тобоже у име тог народа воде. Е када би они попут оног краљевића могли да се преобуку у обичног скитницу, напусте своје комфорне кабинете и службене аутомобиле, и спусте се међу тај обичан народ, можда би нам боље птице пјевале.
Оставимо то по страни, јер европски фудбал и наш а свјетски, Ноле (без обзира што о њему ружно зборе неки назови спортисти који су свјетлосним миљама далеко иза њега) преокупирали су нашу пажњу и гурнули причу не само са Парламентарног канала, већ и причу о рукометашицама у запећак. Свака та тема би заслуживала своју причу, али сам се одлучио за друге двије. Ипак између свега тога сјетих се великог датума 10. јула, дана када се ево наврши 168 година од како су ови простори, односно српски „геноцидни“ народ свијету подарили једног од највећи умова данашњице. У малом личком селу Смиљан (истина, тада то бијаше Аустријско царство) у кући правосланог свештеника Милутина мајка Георгина на свијет је донијела малог Николу. Нико на цијелој планети није ни слутио нити је могао да претпостави да ће тај Никола израсти у највећег и најпризнатијег физичара и проналазача, чија величанствена ђела још дан данас су тајна за човјечанство. Мало је или скоро нимало простора дато томе у нашим медијима, као да Тесла није наш, а и он је као Ноле наш а свјетски и заслужује далеко више поштовања. Имали смо двојац коме се клањао цијели свијет, Теслу и Пупина, српски двојац који је покорио Америку. Али чему се чудимо ако смо ми до јуче били спремни да се одрекнемо једног Његоша јер, бога ми, рећи ће па ни он није био Еуропејац и ко зна да ли би заслужио сад чувени ИБАР. По њима, сигуран сам, није ни један велики Амфилохије, човјек који је знао 8 свјетских језика, за кога кажу да је био највећи интелектуалац свога времена у комплетном хришћанству, човјек који је својом докторском дисертацијом на старогрчком језику задужио васцијели православни свијет. Да, до јуче смо се могли похвалити да смо имали привилегију да живимо у епохи великог српског двојца Амфилохија и Новака. Што је разлог да нам мало други завиде. Такав смо ми народ.
И још нешто ми је између фудбала, тениса и Теслиног рођења скренуло пажњу, а то је понашање мађарског премијера Виктора Орбана. Човјек који одавно не мари за протоколе и додворавање Бриселу. Човјек је смогао кураж и ненајављено отпутовао у мировни поход ка зараћеним Кијеву и Москви. Лично о шансама мира разговарао са Зеленским и Путином. Умјесто похвала за антиратну коалицију, навукао је критике оних којима се није свидио његов лет за Москву, али и открио коме је у ствари уопште стало до мира а ко жели да рат и даље траје. Орбан већ одавно политички пркоси Европској заједници чија је Мађарска чланица, а његова критика добија полако подршку и то што је не занемарљиво, међу чланицама Европске уније. Орбан полако личи на Де Гола својим пркошењем НАТО-у. Наиме он не жели да га блокира већ не жели да у том рату учествује, јер ако до њега дође Европа ће каже зарад неког другог бити спржена. Орбан за разлику од критичара из Европе, има ипак чврсту подршку у својој земљи и то говори да би његов антиратни покрет могао само да напредује. Оно што ме мало тишти као обичног грађанина јесте што не видим, барем за сада, у Црној Гори људи који су спремни да ипак размишљају својом главом а не главом амбасада Квинте. Зато се можда и нисмо сјетили да значајније обиљежимо тај 10. јул када је рођен један мали Никола, а велики Тесла који је цио свијет задивио.
