Пише: Перица Ђаковић
Ових дана чудом се чудим, трљам очи, а да признам – и уши. Не могу да вјерујем да неко толико ради против самог себе као већина наших политичара. Изгледа да су толико самоувјерени или толико нарцисоидни да не виде како народ реагује на њихово ђеловање, народ који их је, да се подсјетимо, и изабрао. А да ли ће их поново бирати, виђећемо. Ево, не знам ни од кога да почнем, ко је „глава“ ове наше политичке папазјаније. Гђе станује „капо ди тутти цапи“? Или, да то народски кажемо, ко је данас „дежурни“, као што је то некад било послије Броза? Да ли се он налази у згради Предсједништва, у Влади, или у „Народној скупштини“ – односно парламенту? Све то, узгред буди речено, смјештено је у једном најобичнијем подгоричком кварту. Некада се, до 30. августа, знало – глава је тамо гђе је Мило. Био он предсједник или премијер (истина, никад није био шеф Скупштине). Данас су карте измијешане, а нико не зна гђе су џокери. Сви мисле да их баш они држе у рукама, а ја бих рекао да је шпил и даље у једној амбасади у близини АНБ-а.
Но, да кренем редом – по нашки.
Прво, кренимо од човјека којем је, наводно, народ дао највише гласова, дакле, једини непосредно изабрани, па самим тим и једини с пуним легитимитетом. Ријеч је о “експертском” предсједнику Јакову, који је очигледно утриповао да га је народ бирао „од срца“, заборављајући да је већина гласала против његовог противкандидата, против Мила а не баш за њега. Јаков не жели да баци реалан поглед у ретровизор – јер би тада јасно видио од којег је народа највише добио гласова. Поштујем и претпоставку невиности и његову жељу да буде предсједник свих грађана, али то не значи да треба заборавити оне који су га заиста довели на предсједничку функцију. Не знам ко га савјетује, али да неко може направити толико непотребних фаулова на властиту штету то још нисам видио. Ако си предсједник свих грађана, мораш бар фиктивно бити присутан на дођели највеће државне награде, награде која носи и не малу националну пензију (за ту пензију се, успут, већ 30 година бије симболичка и политичка битка, јер се показало да је она важнија од самог ђела). Ако већ није био на дођели, можда му је то било испод части, могао је макар на свој коктел да позове лауреате, а не само оног који је награду одбио. Тако би бар показао неутралност, умјесто што се отворено сврстао. На коктел је, рецимо, позвао и свог учитеља (не знам је ли тада неко неком рекао „Благош мене“), али је позвао и многе који су му, док је био кандидат, отворено радили о глави и подржавали противкандидата. Лијепо је што је отишао до Сребренице, али је и тамо симболично остао у сјени, јер није био на челу делегације Црне Горе, већ у запећку, иза министра Ибрахимовића. Кад је већ био ту, могао је свратити и до Братунца, да се поклони и жртвама с друге стране. То би, вјероватно, више значило народу, онима који су га и довели ту гђе јесте, него да остане у Ибровој сјени. О другим Јакововим аутоголовима, други пут.
Што се тиче друге адресе – премијера, он се понашао као да 13. јул долази послије 12. као да је то сваки обичан дан. Није се појавио ни на једном пријему, ни у парку Горица код Манде, ни на Цетињу код „брата му по професору Јакова“. Није ни организовао сопствени коктел. Тиме је, додуше, избјегао да евентуално позове некога непожељног и изазове нову рунду критике, које му, руку на срце, није фалило откако је премијер. Довољно би било да је само погледао земљу у шпицу туристичке сезоне. Умјесто да обилази земљу излазећег сунца, могао је да сједне у ауто и без пратње прође од граница до мора. Видио би да је теже доћи од Бијелог Поља ка Мојковцу, преко Ситнице, Сукобина, па и Јабуке. О барикадама и рушевним путевима да не причам. А тек трасу булевара Јаз–Тиват, или новску ривијеру… Можда би тада и сам схватио зашто годинама понављамо да смо земља „дивље љепоте“. Алабара више ни не помиње. Али се Алабар сам рекламира, откривајући да му циљ није била Велика плажа, већ Буљарица. Буљарица давни недосањани сан браће Ђукановић, које је једном спријечио митрополит Амфилохије, а да ли ће сада имати неко снаге пред налетом новца, не знам. Премијерове мисли, чини се, сада су више окренуте приходима од издавања аеродрома, јер сезона очигледно не иде како су замислили, упркос томе што нас сваки дан увјеравају да је туриста више. Можда нам сезону извуку туристи из земље излазећег сунца кад им у подсезони укинемо визе.
И напокон – трећа адреса. Скупштина Црне Горе. За разлику од претходних предсједавајући, садашњи је, изгледа, преузео иницијативу. Први је организовао пријем, али му на исти нису дошли предсједник ни премијер. Умјесто њих – појавили су се „незвани“ који су по сваку цијену хтјели на пиће у Горицу. Режисер Маруновић их је, преко мегафона, молио да дођу и до Манде, до оних који су награђени – али узалуд. Нису му помогли ни опозициони специјалци, па ни „Његош“ – најбољи глумац. Бибер спреј и полицијски кордон су их спријечили, па је све остало на покушају. За то вријеме, предсједник Скупштине је уз руковање и пољупце примао пажљиво биране госте, док је у парку уручивао плакете – и с њима националне пензије – двојици од тројице лауреата. Трећи се није ни појавио – вјероватно мислећи да ће му награду уручити онај коме је сам помагао у кампањи.
У сјени коктела и награда остала су отворена питања – као што су огромна повећања буџетских издвајања за партије, секретаре, савјетнике, дневнице и возни парк.
Наши политичари, судећи по свему, држе се оне народне: „Прво је бог себи браду створио“. Да не заборавимо: као колонија, пристали смо да умјесто 2 одсто за НАТО издвајамо чак 5 одсто – не питајући се ни одакле ћемо. Биће, ако ништа друго – кредита. О пензијама, платама и лажним предизборним обећањима – други пут. А сада – је ли могуће да се барем мало намиримо.
Перица Ђаковић
