Поштовани господине Вучићу,
спадам у оне који су дубоко свјесни Вашег учинка за добро Србије и српског народа диљем свијета, знам за сваки Ваш напор, непроспавану ноћ, за сваку Вашу и жртву Ваше породице, и знам: Србија и српски народ Вам се одужити не могу. И није ми ни најмање зазор што ће булумента оних „других”‘ заграктати и сврстати ме међу Ваше идолопоклонике или, како је то данас међу њима постало модерно, међу „ћаћијевце”. Узгред речено, ја се тој младежи из Пионирског парка дивим и поносан сам на њих. То је будућа Србија.
Господине Предсједниче,
обраћам Вам се, прије свега, као родитељу, као једном од оних који познају и знају тежину дјечје сузе. Свјестан сам да и у Србији има дјеце која немају, која су лишена многих дјечјих снова. Али, до суза ме је ганула прича о двојици малишана, Александру (5) и Рељи (9) Марковић, из села Цер код Прешева, једино двоје српске дјеце у томе селу која одрастају у пуком сиромаштву, окружна страхом споља и изнутра. Овај „спољашњи” Вам је добро познат, овај „унутрашњи” који их ноћима држи будним је страх да им се таваница, из које већ зјапи огромна рупа, не сручи на малене главе.
Предсједниче,
ако овај, не апел него вапај, уопште и стигне до Вас, а ја молим све оне који могу да Вас упознају са тим случајем то учине што прије, убјеђен сам да ћете, као што то чините увијек, учините све да ова дјеца коначно мирно заспу, без страха да ће из оне рупетине на њих скочити ко зна шта. Дјечја машта је, господине Предсједниче, и у добру и у злу, неисцрпна.
И као Бога Вас молим, похитајте док још није заснијежило. А Аца и Реља ће Вас даривати прегрштима ораха које скупљају и живе од њихове продаје. И унапријед Вам хвала, у име човјечности и хришћанске самилости. Бог Вам добро добрим узвратио!
Емило Лабудовић
