Пише: Емило Лабудовић
Не изабраше Те, драги мој (ово „мој” у сваком погледу) Тодоре. Не изабраше Те, али не изненадише. Изнанеђење би било да јесу. Не знам да ли си неком од чланова Жирија за награду Ослобођења Подгорице био професор, али био – не био, ово ми све личи на освету лоших ђака.
Не додијелише Ти награду града у којем си провео толике године и дао му највише што један часни интелектуалац може да да: себе. Генерације и генерације ученика којима си тумачио рођени језик и књижевност знају да си ову награду заслужио не за једну већ десетине књига које си објавио. Али, мој (у сваком погледу) Тодоре баш то је био мотив и разлог да Ти је не додијеле. Јер, Тодоре, у тим си књигама трагао и налазио најљепше ријечи, мисли и нијансе српскога језика. Али, они нијесу и неће заборавити како си онда, док су стотине твојих колега погнутих глава гледали како им разапињу језик на којем су проговорили и школовали се, устао и стао. Стао висок и усправан као бор са Чакора, бранећи част, достојанство, понос и традицију. Бранио језик рода свога на који су насрнули неписмеми језикословци, продани политичари и острашћена руља.
Био си, јеси и за сва времена остајеш симбол људског достојанства и професионалног дигнитета, а за то се, мој Тодоре, не дијеле признања. Бар не за живота. А осим тога, то што си „Велички” камен је о врату са којим се тешко пење уз брдо. Јер, и Велика и сви ми „велички” још увијек смо, трновим вијенцем крунисани, на путу уз Голготу.
Мени лично чини част што сам Те предложио, јер то је најмање што сам могао да учиним. И за Тебе и за себе. Јер, задужио си све нас, свеколико српство и српску језичку заједницу, задужио толико да би награда била тек скроман покушај да Ти се одужимо. Али, једно је сигурно: род Твој, српски и Велички, неће заборавити. Ни Твоја предавања, ни Твоје књиге, ни Твоје критике и есеје, а посебно не Твоје слике на којима си, као пупчаном врпцом нераскидиво везан за Полимље и Метохију, сликао „тугу сокака родних”, како то написа наш земљак, Душан Костић.
Да су Ти је додијелили, била би то више част и признање награди него Теби. Али, у овом суморном времену и у овом пузајућем друштву, за твој усправни ход нема мјеста. Осим, можда, на манекенској писти у, туђим рукама креираном, одијелу. Али, нијеси Ти, Тодоре, од те врсте и од тога соја.
Подгорица је јуче прославила свој дан, никад скромније и никад суморније. И право да Ти кажем, нешто Те тако гордог и поноситог, нијесам могао ни замислити у том свеопштем сивилу. Како год, мој Тодоре, и жао ми је и није ми жао. У сваком случају, Ти си већ награђен високим мјестом у српској књижевности и укупној историји рода, рода Твога, Српског и Величког, са чиме се мало која, па ни ова, недодијељена награда не може самјерити.
Нека си нам жив и здрав, и на многаја љета!
Емило Лабудовић
