Пише: Перица Ђаковић
Јутрошња акција и дешавања око Ботуна дефинитивно су отворили питање: „Чија је ово Влада?“ По начину на који је акција спроведена, сигурно је да то није влада грађана – мирних грађана који су само стали да одбране свој демократски, референдумом исказани став. Управо на те грађане, међу којима је било и жена и дјеце, „њихова Влада“ послала је полицију са штитовима и шлемовима, наводно да заведе ред.
И док су у марице трпали грађане Зете и њиховог предсједника, као паун међу присутнима се прошетао директор подгоричког Водовода, примајући рапорт од полицијског командира да је терен очишћен од мирних грађана и да може да уведе машине инвеститора. Управо та реченица довољно јасно говори чија је ово, у ствари, влада.
Ја одавно, још много прије 2020. године, говорим да смо ми колонија и да се нама управља изван Црне Горе. То се најбоље видјело послије литијских промјена, када Владу нијесу смјели да изаберу они који су за њу гласали, већ су им из страних амбасада нацртали ко у њу може да уђе.
У ствари, сада видимо да нам промјене које су се десиле оног августа нијесу, сем козметике, донијеле ништа од онога чему су се грађани надали и због чега су у литијама шетали Црном Гором. Нашу наивност искористили су други – од прављења експертских влада, чудних коалиција, до билбордских обећања.
Ипак, има нешто што су нам промјене донијеле, а то је слободније размишљање самих грађана. Примјери су Улцињ и случај Алабар, а још више Ботун и Зета – или, како би људи који чине власт рекли, „непослушни грађани“, које је неко једном приликом са скупштинске говорнице чак назвао неписменима.
Августа 2020. искористили су болест митрополита и условили нас да прихватимо експертску владу коју су они саставили у некој од амбасада, од људи за које је мало ко од бирача и знао да постоје. Тада су нам забранили да у нову власт уђу они који су се годинама борили против власти коју су, хтјели ми то признати или не, исти ти програмирали још крајем деведесетих. Битно је, дакле, било само бити послушан.
Стичем утисак да нам опет машу штапом и шаргарепом, увјеравајући нас да смо урадили највише и да смо отишли најдаље на путу ка ЕУ, обећавајући нам да само што нијесмо тамо. А када ћемо – можда би нам најбољи одговор могла дати Ђекна.
Још се сјећам како је Херцег Нови ушао у пројекат изградње колектора који ни данас не функционише онако како су нас тада увјеравали из Европе. Гле чуда – исти су актери и у Ботуну: њемачка банка, турски подизвођачи, произвођачи опреме. За разлику од Ботуњана, односно Зећана, мирни и тихи Новљани вјеровали су обећањима која су стизала из те Европе, која је и тада знала како се са нашим људима ради, односно како и гдје се треба „подмазати“.
За разлику од овог новог колектора, чији је уговор прекривен зацрњавањем бројних страница, новски уговор тада нико није тражио ни да види. Зар још увијек мислимо да има оних који вјерују у Дједа Мраза који бесплатно доноси поклоне? Зар не видимо Украјину, којој нико ништа није поклонио – све ће то морати да врате и дебело плате. Тако је и са овим, као и са претходним колекторима које нам, гле чуда, нуде једни те исти кроз тобожње грантове.
Чудим се зашто изостаје транспарентност. Ко се боји или коме не одговара да народ види те уговоре и услове које је потписао претходни градоначелник Подгорице, Иван Вуковић?
Прича о Ботуну је тек почела. Похапшено је педесетак људи, а међу њима је добровољно и лидер ДНП-а Милан Кнежевић, који је, интересантно, остао у полицијској марици која је „случајно“ остала у квару. Кнежевић одбија да из ње изађе док се сви ухапшени не пусте на слободу.
Зетске – пардон, Ботунске, а рекао бих и црногорске игре се настављају, и то пред новогодишње празнике, јер су неки, попут Кнежевића, најавили излазак из власти – како републичке, тако и подгоричке. Видјећемо да ли ће међу тим петардама бити и понека новогодишња прскалица.
Перица Ђаковић
