Извор: Емило Лабудовић
Урош Јоксимовић је једном ногом већ закорачио у свијет одраслих. Ово „закорачио” више је симболично јер, мада има осамнаест година, Урош не може да хода без туђе помоћи. Урош, још од најранијег дјетињства, болује од мултипле склерозе. Али, Урош Јоксимовић, из Југовина код Берана, се не предаје. Урош Јоксимовић, уз велику љубав и подршку мајке, сестре и оца, живи живот, за његове прилике и могућности, пуним плућима.
Лишен могућности да упражњава све оне активности које прате стасавање од дјечака до одраслог човјека, све оне игре и забаве, несташлуке и изазове, Урош се окренуо и посветио духовној страни живота. И живи ту страну богаством и динамиком каквом се тешко могу похвалити и они чији удови и моторика функционишу како је и ред.
Урош се, у почетку, уз помоћ своје асистентице, посветио сликарству. Сликао је углавном цркве, манастире, цвијетне пољане у којима је слутио или налазио онај унутрашњи мир, ону спону са духовношћу и вјером као њеним крунским исказом. Излагао је на многим мјестима и његови радови су плијенили не толико сликарском техником и тематским одабиром колико снагом и искреношћу израза које се огледало у сваком његовом потезу.
А онда је Урош нашао нову љубав и нови простор за исказивање неслућеног богаства свога духа и своје дубоке посвећености вјери прађедовској. Палцем, јединим прстом над којим још има контролу, Урош је полако, стрпљењем и упорношћу својственим само људима дубоко посвећеним својој мисији, низао и ниже ђердане слова и претаче их у реченице чија јасноћа и дубина далеко надмашује његове године и живитно искуство. Књига „Рођен сам да вјерујем”, коју је, као искру из камена, исклесао палац Уроша Јоксимовића, свједок је колико човјек, ако је свим својим бићем посвећен нечему, може.
Урош вјерује дубоко и искрено. Не тужи се на своје стање већ га посматра као дио Божјег плана и мисије коју Он свакоме, па и Урошу намјењује као сврху постојања. Урош пише о српским духовним светињама, пише о истакнутим духовницима, о српској историји свога краја. Пише о својој љубави према Богу и ближњима, према сестри, његовом великом ослонцу, поготово. Пише о појавама око њега и тражи у њима дубље духовно значење. Пише о својим сновима у којима путује и посјећује мјеста са мапе православне културе и историје. Пише искрено, кратко, језгровито и из сваке његове реченице исијава вјера, исконска, непатворена, она која се искушава дубоким постом и жртвом у некој пустињи.
Урош је своју књигу представио у Храму Христовог васкресења у Подгорици, у чијој је крипти надахнуте ријечи учесника слушао велики број присутних. Кажу, само су Матија Бећковић и др Милош Весин били слушанији. Али, Урошева непрекинута исповијест сабрана у књизи, чула се и много даље јер је слушана душом. И све је личило на онај магновени поноћни тренутак, док наше душе и умови спавају, када се Урошу отвори Небо над његовим, сребром родне мјесечине засутим Југовинама, у које он урања дубље него иједан телеском људском руком створен. Урош је, без имало претјеривања, оно што се некада звало „божјим човјеком” и оличењем вјерујућег без имало зазора.
Дуго након изласка из крипте Храма, као оно моћно звоно са његовог звоника, звонила ми је душа Урошевим тихим гласом и његовим тешком муком сроченим реченицама којима нам се захвалио на присуству. Уторак је вече, али треперава улична свјетла су, као у хајдучкој истрази, откривала паное са којих су нас убјеђују да живимо некакав
„црни петак” и да нам се пружа невиђена прилика да свуда тргујемо по повлашћеним и сниженим цијенама. П Подмукла потпора менталитету који нас све дубље вуче у клоаку потрошачког друштва у којем су „стећи и имати” врховни циљ и сврха нашег постојања. Друштва у којем се више нећемо препозавати по образу, чојству и јунаштву већ само по дебљини новчаника. А оно што човјек носи у глави и души више нико не мјери јер је све отишло у бесцијење. Низ „Пишине стране”, што је некад говорио мој покојни друг Рајко.
Ноћ се смрзла на једва три степена изнад нуле, трепере као да дрхте ријетке звијезде, али у души ми некако топло. Јер у овој духовној пустопољини и узаврелом мору црнила и безнађа још увијек постоје зелена острва и душе попут Уроша Јоксимовића из Југовина код Берана. Уроша који дубином своје вјере у добро, у свето и људско, својом упорношћу да живи живот какав му је дат, свједочи да још нијесмо посве потонули. И да је понекад довољан и функционалан палац па да човјек открије своју сврху и нађе смисао у овом одљуђеном и обезбоженом времену.
Уроше, легендо, на многаја љета!
