Сећање на људе никада не умире – оно је вечно.
Петар Рмуш рођен је 1955. године у селу Секулар, где је завршио основну школу, а потом Гимназију „Панто Малишић“ у Беранама. Студије српског језика и књижевности завршио је на Филозофском факултету у Приштини, где је касније и магистрирао и докторирао, проучавајући књижевно дело Михаила Лалића.
Као професор српског језика и књижевности у Основној школи „Вукадин Вукадиновић“ у Беранама оставио је неизбрисив траг у животима својих ученика и свих који су га познавали.
За мене је била велика част што је такав човек био пријатељ мог оца. Скоро четири деценије посвећивао ми је време, разговарајући са мном, дечаком са церебралном парализом. Са пажњом је пратио моје школовање, посебно успехе из српског језика и књижевности. Научио ме је једној од најважнијих животних лекција – колико су знање и образовање драгоцени.
Често смо разговарали о великим српским писцима, о Новици Ерићу и Иви Андрићу. Посебно ми је у сећању остала Андрићева мисао: „Да су прави животи лепи и тешки.“ Од професора Рмуша научио сам шта значи снага писане речи. Иако је био свестан мог моторичког стања, увек ме је подстицао да пронађем начин да стварам и преносим своје мисли другима.
Неке од својих првих текстова, насталих почетком 2020. године, читао сам управо њему. Био је задовољан и веровао је у мене. Зато ми је посебно жао што није дочекао мај 2024. године, када је објављена моја прва књига „Рођен да верујем“.
Професоре, вечни сте у мојој души. Верујем да ме и данас посматрате са неба и радујете се сваком мом кораку.
Урош Јоксимовић, књижевник
27. јул 2026. године
