Пише: Перица Ђаковић
Ето доживјесмо да и у Скупштини Црне Горе, након вербалних препирки које су достизале чак и до физичких контаката, ломљења микрофона, компјутера и друге технике, инвентара, и употребу петарди – димних завјеса, као да смо на на трибинама неког спортског борилишта. Да, добро сте прочитали, од вербалних дуела , са којима смо се својевремено поносили и који су “красили” црногорски парламент, издижући га од осталих у ширем окружењу, дочекасмо да видимо то да “неко” усред расправе на Уставном одбору запали димну бомбу, како би прекинуо рад одбора који је у том тренутку констатовао одлазак у пензију једног од чланова Уставног суда!? Интересантно да је у питању био(ла) судија представник ДПС-а, а да је плаву димну бомбу-петарду запалило неко НН лице са позиције гдје, случајно или не, иначе сједе представници опозиционог ДПС-а у одбору. Интересантно да се нико није упитао откуд димна петарда у Скупштини поред силног, и не баш јефтиног, обезбјеђења, ко је и на који начин унео пиротехнику? Да ли је умјесто петарде тако неко могао да унесе и нешто много разорније од плаветног дима, и не дај Боже умјесто перформанса, изазове нешто сасвим друго са много тежим посљедицама?
Да, интересантно да нам се то дешава само дан након што смо у Бриселу затворили три “поглавља” баш захваљујући понајвише тој Скупштини, уз медијску констатацију да само што нисмо ушли у ЕУ, иако је реално гледано пут до коначног циља још далек. И не само дешавања у Бриселу, неко одмах након дешавања у Подгорици гдје су правди приведени неки бивши министри, и то, гле чуда, из редова бивше власти. Зато и реално питање: да ли је та “петарда” и сав перформанс, као “уставни пуч” који се том приликом наводно десио, у ствари циљ скретања пажње са поменутих догађаја? Наравно да је успјех деблокаде пута Црне Горе ка ЕУ велики, али уз то и питање да ли је блокада четвртог поглавља случајна или је и она раније иницирана из Црне Горе и то из редова неких којима раније отварање ових и других поглавља није било из личних или неких других интереса. Не треба бити толико (не)писмен и не прочитати између редова, коме то у Црној Гори не одговара европско законодавство које не признаје партијске и сличне законе, попут оне већ отрцане Титове изреке “Нећемо се ваљда држати закона као пијан плота”. Интересантно је и питање да таман што смо отшкринули врата ка путу у ЕУ, да нам баш тада пријети блокада скупштинског рада. Морам и то признати да је легалан став садашње опозиције, као што је то био и легалан став бивше опозиције, која је покушала блокирати рад Скупштине приликом усвајања закона о црквама и вјерским заједницама. Легалан је приступ и један и други, али је разлика у епилогу. У овом другом случају сви посланици су тада ухапшени, а у овом другом случају чак и не знамо ко је унио и ко запалио димну бомбу, на спортским догађајима познатију као топовски удар. Легитимно је и то је по оној народној “ко би гори сад је доли”, и обрнуто. Очигледно је да смо сазрели у парламентарном демократизму и то на путу стремљења ка ЕУ.
Да није коинциденције са догађајима који нам се дешавају ту код нас: традиционална децембарска хапшења, промјене у безбједносном сектору, са изненадним оставкама челних људи у АНБ-у и врху полиције, случај сексуалног узнемиравања који се десио прије три године, гласања црногорског представника у Уједињеним нацијама против, иначе усвојене резолуције Русије у борби против величања нацизма, помислио би човјек да смо и ми постали дио дешавања који је захватио окружење да не кажем и ширих простора. Али оставимо се теорија завјере, већ сагледајмо тренутак који нам се дешава, а то је одбијање дијела парламентараца да у Скупштину дође премијер, па чак и пријетње, на заказани премијерски сат, а тим поводом предсједник Владе позвао је предсједника државе да закаже састанак власти и опозиције. Заиста, у “Гори Црној” је изгледа све могуће, прво предсједник зове премијера на састанак, па потом премијер предсједника, а никако да се нађу и сједну па очи у очи разријеше све дилеме које су између њих, као да не живе у истој држави, па и у истом граду! Можда чекају да се изгради сада већ чувено “Веље брдо” па да се у њему сусретну и натенане раздиване, наравно без петарди. А што се парламентараца тиче, они као да нису тамо у име, како сами знају рећи, а и то не баш о малом трошку тог истог народа.
И онда кажу, нисмо земља чуда!
Перица Ђаковић
