ПИШЕ: Бећир Вуковић
Писано неписано црно се пише.
У постхуманој будућности неће бити мјеста ни за оне који пишу ни за оне који читају. Ни стола за читаче, ни кревета за нечитаче.
Квазикултура запљускује са периферија духовности, а душевна стања већ снимају, пописују, и тако проказују. Такав је кредо постхумане будућности без ваше књиге лирике, без твог ненаписаног писма.
Несигурно, дрхти на пропланку, на зиратној земљи за свако сјеме зла…
Ево неко доба на сва уста прича се о вјештачкој интелигенцији. Шта је вјештачка интелигенција, је ли могућа и вјештачка интелигенција. Са друге стране шта је интелигенција ако није нешто над, и изнад. Таква интелигенција је и формулисала како маса савија и вријеме и простор.
Да ли српски језик чека на нову ријеч која ће представљати вјештачки ум. Дакле, АИ. На српском језику питамо, да ли је могућ вјештачки живот. Специјални изасланик каже да се за сада само иште да пристанемо на нову шифру АИ. Што ће рећи да признајемо новог бога, властитог бога, личног бога, онога бога који постоји, који није вјечан. Пристајемо ако пристајемо на палог.
Смије ли се поставити питање: у којем тренутку ће машина престати да ради за вас, дакле, за човјека. И окренути се против вас, дакле против инжењера, научника, директора оделења за вјештачку интелигенцију. То су старе тлапње које свако зна и чује на сваком кораку. Као и свуда и за све постоји уходан и стереотипан одговор и свако вам га може сасути у лице. Вјештачка интелигенција чак и не мора радити против човјека, него још и горе – искључити човјека из система.
(Овдје, изумитељ да узме цигарет паузу и прошета вртом иза радионице…)
Попут новог светског поретка тако и вјештачка интелигенција биће само у служби поретка, што ће рећи неће бити у служби појединца. Подвуцимо црвеном: неће бити у служби појединца, у, поретку. Мало чудно звучи на српском језику, али навикавајмо се…
У далеким провинцијама светски инкогнито типови држе моћне корпорације, а радници, јефтина радна снага, током рмбачења од звијезде до звијезде, обавезно носи пелене. Да не би губили вријеме, док ринтају истовремено обављају велику и малу нужду. Прскају, и копају. Пишају, и пишу. Брабоњче, и биљеже. Али, кад приспије вјештачка интелигенција и до најдаљих пустиња и најдубљих прашума, роботи и слична пластика са кацигама и кабливима и гвозденим рукама хватаљкама, газда уопште неће морати трошити силне зеленбаће на пелене и кесе. С ким ће газда потписати уговор. То је питање свих питања. Са оним који је овако почео превод Светог писма:“ На почетку је било Дело.“
Па, ипак, у цијелој причи оно што многе радује јесте да у ери вјештачке интелигенције, АИ, нећи бити потребни адвокати. Е, то и ја потписујем. Чему адвокат кад ће вас бранити компјутер. Чему адвокат ако се свима суди. А ако се свима суди онда су сви и судије. Скоро да је и у нашој забити доспио такав свијет. Нема дана да ми неко не суди и пресуђује, ма ни ја не остајем дужан. И ствар је чиста. Стварно, превршило је са одбранама и адвокатима. Ваљда ће вас боље бранити нешто способније, а вјештачка интелигенција јесте, ваљда, нешто способније, универзалније, не треба ни вас у то убјеђивати нити даље о томе мозгати.
(Ваш предмет биће обрађен за неколико минута, и неће трунути у орманима основног суда…)
Ваљда компјутер, који зна све правне науке од Рима па на овамо, који наизуст зна и одбрану Сократову, и Христову, мало боље зна шта је право, а шта неправо. И ви би ангажовали моћни компјутер. Међутим, спор ћу свакако изгубити, али што мари, као да сам са државом добио икад икакав спор. Што се мене тиче, увијек сам био крив. И то ми је давало снагу и држало у животу. Ту ме је бог видио. Ето, једино се ту, негдје, може, јавити, пукотина у зиду.
Само да вас још не замајавају у вези са чињеницама. Заборавите на чињенице. Да, заборавите на чињенице које носите у глави или у ташни. У будуће, у свим уређењима неће се третирати чињенице. У новој електринској цивилизацији нема мјеста за сувопарне чињенице. Утувите једном за свагда, на цијелом мрачном хоризонту оперисаће само колективна чињеница. И, крај. И, океј.
Суперорганизовани проток поретка даје предност толиким прикупљеним подацима који вам се могу учинити неважним, али ви не можете појмити о чему се ту заправо ради, и шта се све ту крије. Свако дјело има своју сјенку, а сјенка је важна, може се рећи и најважнија. Сјенка није метафора. Није ни придјев. Није ни именица. Толико о карактеру сјенке. Да вам не останем превише дужан, ево да будем отворен, и повјерљив што не бих смио, а ради се о манипулацијама. У најкраћем, у будуће, свијет ће бити свијет манипулација. А кад и манипулације постану жртве манипулиција, смислиће нешто друго. Него, одужих, и сами знате о чему толкујем. А ако не знате онда однегдје пирка кроз пукотину и осјећате што је још и горе.
У електронској цивилизацији нестаће такозване слободе и такозане личности. Са тиме нестаје још такозванија традиција и најтакозванија прошлост.
(Дјеца долазе године пролазе, па шта, ништа, докле ће трајати овај пројекат. И ту се завезала прошлост и будућност. Ако је такав тај поредак, односно пројекат, и ја дижем руке, и кажем, у праву сте, и што прије урнишите све и сва…)
Неће бити ни власти, али равнаћемо се према свакој власти иако је не видимо и не сретамо. Не може се замислити свијет вјештачке интелигенције са станицом полиције у Шавнику. У сваком смислу све ће се мјерити кроз призму медија, а медији су главно политичко оруђе. У том смислу и нови светски поредак и његов искорак у поредак вјештачке интелигенције, пре свега су политичко, и политика. У таквом свијету нико вам ништа не гарантује, па отуда и тако банално звуче горе негде поменуте чињенице.
Власт ће обитавати у сасвим скрајнутим клубивима и подземљима. Можда сте и ви понешто начули о тим рупама. Није ни вама баш све ново. Клубови и јазбине, подземља и рупе, пуне су порока и зла. Тамо нема језика, тамо се лаје.
И из тих рупа све ће бити посматрано и свако осматран. И не само то, знаће и шта мислите. Али, то и неће бити тешко будући да сте испрани и препрани. Препрана делија са Препрана између Штитарице и Подбишћа. У таквој будућности неће имати ни штита, ни бића.
Електронска цивилизација уништиће, разориће памћење, то је под бројем 1, а, памћење, замијениће универзална и свеопшта меморија. Памћење, памћење, ни поп не може почети беседу што нас не подсјећа на памћење. Попе, бог с тобом, долази друго царство.
(Како год, сачувајте своје село, и прекопајте пут да у њега нико не може доћи нити ишта ујавити. И, заградите извор на ливади, и стражарите на смјене. По цијелу ноћ док не сване…)
