Пише: Бошко Вукићевић
Кандидатуру Мила Ђукановића на предсједничким изборима, коју неки претјерано бојажљиви грађани и аналитичари посматрају као изгледну могућност повратка на власт вишедеценијске диктатуре – ја прије свега видим као потез очајника.
Ђукановић је свјестан да га у једном тренутку очекују судска процесирања, за све ствари које је учинио мимо закона током тридесет година страховладе приватне државе, те било какав останак у политичком животу он доживљава као одлагање неизбјежног. Иако побједу на предсједничким изборима и сам види као практично немогућу мисију, он и такву минималну могућност и вјероватноћу у овим, за њега критичним вријеменима, посматра као сламку спаса. Његов јавно испољени оптимизам у вези са резултатима избора је чисто блефирање, тј. оно што најбоље умије да ради.
Зашто је побједа Ђукановића готово немогућа мисија? Зато што је након литијског покрета и избора из августа 2020. године отпочео историјски и политички процес сумрака криминогене партије ДПС. Једноставно, тај точак промјена је покренут, и неке историјске законитости потврђују да није природно нити реално, поготову у овако кратком временском периоду, вратити да унатраг. У претходне скоро три године огроман дио гласача ДПС је неповратно напустио ту партију и политички се настанио негдје друго. Ти се гласови не могу надокнадити. И поред тога што нове власти нијесу урадиле готово ништа поводом чишћења бирачких спискова, није реално да уз такав одлив примарног гласачког тијела, као и уз мањак контроле институција, ДПС може, уз традиционалне методе куповања гласова и крађе, обезбедити повољан резултат на изборима. Уосталом, то су показали и сви најзначајнији општински избори у претходне двије године.
Што се тиче политичког наратива да „одређени кандидати не би имали шансе против Ђукановића у другом кругу избора“ – ради се искључиво о предизборном маркетингу и кампањи неких политичара и партија. Било који кандидат који прође у други круг има огромну шансу да порази Ђукановића, управо из разлога покренутог точка промјена који сам претходно поменуо. Уколико пак неким чудним сплетом околности и уз, понављам, екстремно малу вјероватноћу Ђукановић побиједи у том другом кругу – одговорност за такав несрећни сценарио биће само и искључиво на страни оних који нијесу прихватили споразум на којем већ дуже вријеме инсистирам, тј. о подршци било којем анти-ђукановићевском кандидату који прође у други круг. А то није мала одговорност, треба је поднијети.
Да будем јасан, и на основу неког личног примјера. У неким другачијим околностима, рецимо, никада ми не би пало на памет да гласам за партије као што су Покрет Европа сад, или Демократе. Не из неких разлога кадровске природе (нпр. Милатовић и Бечић су особе од интегритета, образоване и мени лично на неки начин и симпатичне) – већ искључиво из политичких и идеолошких разлога. Укратко: НАТО – опредјељење, неумјерено западњаштво и претјерани евро-ентузијазам у актуелним околностима рата у Украјини, као и неосјетљивост за одређене идентитетске проблематике (без чијег разрјешење не може доћи до истинског помирења и просперитета у Црној Гори) – неке су од ствари које су од мене веома далеко у политичком и идеолошком смислу.
Но, без обзира на речено, наравно да бих гласао за та два кандидата у случају да неки од њих прође у други круг избора против Ђукановића. Из простог разлога: Ђукановић је у актуалном контексту и из претходно изнијетих разлога „политичко апсолутно зло“, које мора бити одстрањено, како би био настављен процес ослобађања Црне Горе и општенародног помирења. Било који кандидат, па чак и онај који нам је политички и идеолошки прилично далек, у том смислу је пожељнији од Ђукановића.
Исту врсту става и одговорности очекујем и од других, који можда и не дијеле све моје политичке и идеолошке свијетоназоре, наспрам избора између Мандића и Ђукановића у другом кругу предсједничких избора. У таквом, убједљиво највјероватнијем сценарију за други круг избора, потребно је да сви покажу одговорност у борби против посрнуле диктатуре и за ослобађање Црне Горе. Ако се таква одговорност покаже, што је по мом мишљењу очекивано и природно, никакве крађе нити „подобна дијаспора“ неће спасити Мила Ђукановића од убједљивог и дефинитивног пораза.
