Турска опозиција је, након дужег врјемена, изгледа коначно пронашла одговарајућег противкандидата председнику Реџепу Тајипу Ердогану на предстојећим изборима. Ријеч је о предсједнику Републиканске народне странке (ЦХП) Кемалу Киличдароглуу који би требало да се кандидује као представник опозиције на предсједничким изборима заказаним за 14. мај ове године.
Па ко је тај човјек који би требало да лиши моћи Ердогана, турског лидера који је на власти већ дуже од 20 година?
„Бирократа године“
Кемал Киличдароглу је рођен 1948. као дијете државних службеника у једном селу на истоку анадолског вилајета Тунџели. Потиче из алавитске породице. Алавити су етничко-религијска мањина у Турској. Четврто је од седморо деце и једини у породици који је студирао.
У Анкари је дипломирао економију и финансије и 1971. се запослио као референт у турском Министарству финансија. Каријеру у турском управном апарату градио је корак по корак и 1992. је именован за директора Управе за социјално осигурање (ССК). Један финансијски часопис га је 1994. прогласио за „бирократу године“. Киличдароглу је у пензији од 1999..
Одувијек је био познат као поштен и поуздан, што нису баш уобичајене карактерне црте политичара, посебне не турских. Као бирократа се борио против корупције. Захваљујући свом дугогодишњем раду у сектору осигурања, наводно је стекао способност „проналажења игле у пласту сјена“.
„У соби пуној државних аката, Киличдароглу може муњевито да пронађе неправилности и корупцију“, тврди један члан ЦХП у разговору за ДЊ. И додаје: „Притом остати поштен није само врлина, већ и дужност.“
Нова политичка каријера
Киличдароглу је у јавности стекао имиџ као бирократа који се бори против корупције. Његова политичка каријера започела је када је на захтев социјалдемократско-кемалистичке странке ЦХП припремао један извештај о корупцији. Тај извештај је наишао на позитиван одјек код тадашњег предсједника странке Дениза Бајкала и подстакао Киличдароглуа да почне да се бави политиком. Његов први мандат у турском парламенту услиједио је након избора 2002. године. Било је то вријеме када је актуелни председник Ердоган ступио на власт.
За замјеника предсједника посланичке групе ЦХП изабран је 2007. Почео је више да се појављује у медијима када је објавио неколико доказа о корупцији у земљи. Његова популарност додатно је порасла због вербалних сукоба с више посланика Ердоганове исламско-конзервативне странке АКП. Године 2009. кандидовао се за градоначелника Истанбула, али је изгубио од противкандидата из редова АКП.
Предсједник странке захваљујући секс-скандалу
Кад је 2010. због једног секс-скандала дугогодишњи предсједник ЦХП Дениз Бајкал морао да напусти функцију, Киличдароглу се кандидовао за мјесто шефа странке. На страначком конгресу је добио свих 1.189 важећих гласова. Иако је већина присталица ЦХП подржала његову кандидатуру, популарност му је отада опадала. Страначка база и данас је подељена када је ријеч о Киличдароглуу.
На међународном плану је постао познат кад је 2017. пјешице ишао од Анкаре до Истанбула. На око 420 километара дугачак пут је са својим присталицама кренуо у оквиру протестне акције „Марш правде“ с циљем да се укаже на све чешће репресије од стране владе АКП. Повод за марш који је трајао 25 дана била је затворска казна за политичара ЦХП и новинара Ениса Бербероглуа.
„Никад се не љутим“
Киличдароглу, који би могао да постане 13. предсједник Републике Турске, познат је и по својој смирености. Један од његових надимака у јавности је „Ганди-Кемал“ – због његове наводне карактерне сличности с Махатмом Гандијем.
Једном приликом је у интервјуу изјавио како се никад „не љути“. Његова супруга је то потврдила ријечима: „Пријатан је и веома миран. Мало превише миран. Кемал никада не повисује тон, никад не виче. С тим човјеком не можете ни лијепо да се посвађате. Понекад ме излуђује што је тако миран“, испричала је Селви Киличдароглу.
Посланик ЦХП и замјеник предсједника странке Булент Кушоглу познаје Киличдароглуа већ годинама. Каже да је радити с њим једноставно, али у ствари тешко. „Изразито је стрпљив, одлучан, детаљан и упоран“, додаје Кушоглу у разговору за ДЊ.
Осим тога, Киличдароглу важи за политичара на којег је у политичкој историји Турске извршено највише физичких напада или атентата. До сада је, између осталог, преживео оружани напад од стране курдске милиције ПКК, напад у парламенту, као и покушај бомбашког напада од стране терористичке организације „Исламска држава“ за вријеме његовог „Марша правде“.
Најбољи кандидат?
Упркос позитивном имиџу, Киличдароглуу се у јавности већ годинама оптужује да није довољно харизматичан да би био права алтернатива Ердогану. Његова кандидатура довела је до раздора у опозиционом савезу који се састоји од шест странака. ЦХП и пет других опозиционих партија већ дуже од годину дана сарађују како би повећали своје шансе на изборима против Ердогана.
Но, та шесторка се замало претворила у петорку, јер је друга по величини странка, „Добра партија“ (Иyи Парти) запријетила да ће напустити коалицију након што је постало јасно да ће Киличдароглу да се кандидује. Предсједница те странке Мерал Аксенер сматра да би требало да се кандидује „неко ко може да побједи против Ердогана“.
Након бројних преговора иза кулиса, страсти у шесторци очигледно су се смириле. Аксенер сада изгледа ипак подржава Киличдароглуову кандидатуру. Компромис је био да би, у случају побједе, градоначелници Анкаре и Истанбула, Мансур Јавас и Екрем Имамоглу, требало да постану „замјеници предсједника“. Аксенер је сматрала да су Јавас и Имамоглу бољи избор, јер уживају велику подршку у друштву.
План опозиције је сада да та двојица политичара ојачају Киличдароглуову кандидатуру. И осталих пет страначких предсједника у оквиру опозиционе шесторке требало би да буде именовано за „замјенике предсједника“. Турски Устав иначе предсједнику државе дозвољава именовање небројено пуно замјеница и замјеника.
А да ли ће то јединство опозиције, након што је једном било пољуљано, бити довољно за изборну побједу – знаће се у мају, након предсједничких избора.
