Кинески план за Украјину је заправо план за Тајван

Кина ни данас 12 мјесеци након руске инвазије на Украјину није ништа више способна да утиче на исход руског рата у Украјини него што је била на почетку сукоба.

У великој мjери сведена на статус посматрача, примарна улога Пекинга је била да пружи Москви финансијску линију спаса повећањем куповине руске сирове нафте и угља уз нижу цијену, док је убирао неочекивани приход од повећања извоза у Русију, оцењује Крег Синглтон, сарадник Фондације за одбрану демократије из Вашингтона у тексту за foreignpolicy.com.

Али чини се да ове и друге кинеске полу-мјере за сада имају за циљ да обезбеде да Русија има оно што јој је потребно да одржи своју ратну економију – а не да заправо добије рат.

У сличном заокрету, кинески мировни план за Украјину од 12 тачака није усмјерен ка обнављању мира у Европи. План нема много везе са окончањем рата у Украјини и све има везе са постављањем услова за побједу у будућем рату против Тајвана.

Другим ријечима, Кина признаје да су узроци руског неуспјеха у Украјини исти који угрожавају њене евентуалне планове поновног уједињења.

Читајте исправно, кинески лажни мировни приједлог би такође могао да послужи као основа за мапу пута коју предводи Запад да спријечи избијање индо-пацифичког рата.

Јасно је да документ о ставу Пекинга под насловом „Политичко рјешење украјинске кризе“ одражава забринутост Кине о тренутним условима на бојном пољу у Европи.

До данас, трансатлантска ријешеност да се подржи Украјина остаје мање-више одлучна, чак и док се западне демократије боре са апсорбовањем трошкова повезаних са одсјечношћу од руске енергије и других сировина.

Иако је више руских војника страдало у Украјини него током свих руских ратова заједно од Другог свјетског рата, руски предсједник Владимир Путин остаје потпуно увјерен да још увијек може да побједи Украјину и превише тврдоглав да промјени курс.

У међувремену, Кина и даље колеба у пружању смртоносне помоћи Русији, што је одлука која је постала компликованија сада када су процурели детаљи о унутрашњим разматрањима Пекинга.

Нема сумње, кинески лидер Си Ђинпинг изгледа немоћан да повуче Путина са ивице – није да је Си показао било какву склоност да то учини.

Истовремено, кинеско одбијање да осуди руску инвазију уништило је њен кредибилитет широм Европе, укључујући земље попут Аустрије, Пољске и Хрватске, гдје је Пекинг историјски имао позитивне односе.

А неповратни трошкови Кине нису искључиво репутациони, већ све више економски.

Са ратом који оптерећује глобални раст, неизмиривање дуга у земљама у развоју се назире, а Пекинг држи многе од тих зајмова.

Економска неизвјесност такође пријети да смањи потражњу за кинеским извозом широм свијета баш у тренутку када су покушаји Пекинга да стимулише домаћу потрошачку потрошњу – кључ за поновно покретање опоравка Кине и преуређење нарушеног модела раста земље – пропали.

Ријеч је о мировном плану Пекинга, уједно и мајсторски потез у погрешном смјеру, као и не тако суптилно признање да би јединство Запада, санкције, нестабилност ланца снабдјевања и потенцијални прекид житарица могли да поремете кинески индо-пацифички ревизионизам.

Наравно, кинески дипломатски гамбит је одмах дезавуисан као одржив пут ка миру у Украјини у Вашингтону, Бриселу, Кијеву и другдје.

Али прочитајте пажљивије, приједлог Пекинга разоткрива реторичке и правне скеле које намјерава да подигне ако и када Си одлучи да насилно преузме Тајван.

Ако је августовски маратон војних маневара око острва открио векторе напада које Кина вјероватно намјерава да гони током свеопштег амфибијског напада на Тајван, листа услова садржаних у мировном плану открива како Кина намјерава да закомпликује покушаје Запада да понови украјински приручник за будуће ванредне ситуације.

Централни дјео кинеског мировног плана су захтјеви да западне земље напусте свој „хладноратовски менталитет“ и избјегну „блоковску конфронтацију“ – фразе које су шифре за систем савезништва НАТО-а и увјерење Пекинга да Кијев не би требало да добије никакву додатну западну војну помоћ.

Кинеска пукотина у војној деескалацији прикрива њен прави мотив: желела би да Русија превлада над Украјином у одсуству континуиране подршке САД и Европе.

Исти жељени однос снага важи и за непредвиђене ситуације на Тајвану. У директном мечу између Кине и Тајвана, Кина лако побеђује. Ако Тајван, попут Украјине, може да искористи проширену спољну војну опрему, обуку и обавештајну подршку у реалном вријемену, све опкладе су искључене.

И тако, Пекинг остаје фокусиран на деградирање способности међународних актера да унесу стратешки ризик у кинеско доношење одлука, као и на искоришћавање подјела међу америчким савезницима.

Једнако је упадљиво и потпуно одбацивање унилатералних санкција планом, које Кина сматра кршењем међународног права. Уместо тога, Кина преферира да се о мјерама расправља мултилатерално у Савету безбједности УН, гдје Пекинг и Москва имају вето.

Нема сумње да су санкције САД и ЕУ према Русији појачале страх Пекинга да би и он једног дана могао бити економски спутан. Али док се Русија обраћала економски моћнијој Кини за подршку, Пекинг би углавном био сам ако би се ситуација преокренула.

То оштро схватање подупире све интензивнији притисак Кине на самодовољности, који има за циљ да заштити своју економију од санкција.

Те мјере укључују успостављање шеме за трговину робом засноване на јуанима и развој прекограничног међубанкарског система плаћања, допуњеног дигиталним јуаном, како би се санкционисаним субјектима омогућило да избјегавају СЊИФТ, глобалну мрежу плаћања коју контролише Запад.

Исти страх од санкција утиче на настојање плана да „индустријски и ланци снабдјевања буду стабилни“. Плахост кинеских фирми – великих и малих, које подржава држава и наводно приватних – да пређу праг санкција сугерише да је кинеска кампања да се вакцинише од западних контрола извоза још увијек у току.

Примјер: блага реакција Кине на америчка ограничења за полупроводнике.

Наношење сразмерног бола Сједињеним Државама, брине Пекинг, могло би да буде самопоражавајуће с обзиром на зависност Кине од западних тржишта и технологије.

Русија је очигледно постала жртва сличног јаза у рањивости. Везивајући се за глобалне ланце вриједности на начин на који Русија никада није могла, Пекинг се нада да ће искористити утицај на западна разматрања о Тајвану, а не обрнуто.

План има два коначна приоритета: „престанак непријатељстава“ и „поштовање сувјеренитета свих земаља“. Прво одражава схватање Пекинга да је број руских жртава неодржив и да Москва мора да прегрупише своје снаге.

Што се послиједњег тиче, Кина се трудила да рационализује како руско кршење украјинских граница не нарушава сувјеренитет Кијева. Али то је у великој мјери ирелевантно за ситуацију у Пекингу, пошто Кина вјерује да Тајван нема ни границе ни сувјеренитет.

И, барем што се међународног права тиче, претпоставка Кине је чврста. Самовољно искључење Тајвана из УН, приврженост Запада миту о „једној Кини“ и све мања мрежа признавања Тајпеја обезбјеђују да, за разлику од Украјине, тајвански међународни правни ресурс може бити ограничен након инвазије, а не обрнуто.

Све у свему, Пекинг с правом схвата да је сваки план за поновно заузимање Тајвана – или барем било који план који носи најмањи ризик – заснован на манифестовању и накнадном одржавању 12 услова садржаних у његовом мировном плану за Украјину.

Послиједњих година Вашингтон је направио огромне кораке јачајући своју мрежу савеза у Индо-Пацифику, као и боље усклађивање и јачање способности регионалних партнера.

Такође су у току напори да се поткопа доминација Кине у ланцу снабдјевања у одређеним секторима, као и да се смањи способност Пекинга да искористи свој утицај на критичне минерале како би унаприједио своје спољнополитичке циљеве.

Али да би се поткопали други стратешки стубови Кине, остаје много посла. Главни приоритет је да западне земље, предвођене Сједињеним Државама, убрзају тежак задатак дефинисања планова за успостављање снажног режима санкција са аутоматским покретачима ако Кина мобилише своје снаге за инвазију или настави са инвазијом.

Демократије, такође, морају селективно продубити своје трговинске и индустријске везе са Тајваном, у ствари смањујући економско ослањање Тајвана на Кину, док истовремено користе свој утицај како би ојачале легално учешће Тајвана у међународним организацијама.

Послиједње, и најконтроверзније, западне нације морају да размотре наоружавање кључне рањивости Кине – и једног од других принципа њеног мировног плана – претијећи да ће за циљ имати ослањање на стране земље за храну, што је вјероватно роба за коју се највише повезује политичка стабилност Кине и која ће највјероватније посејати сумње у Сијеву инвазијску калкулацију.

Како је Путин на тежи начин научио, вођење рата на основу погрешних претпоставки може значити разлику између побједе и пат позиције. Подривање Сијевих претпоставки у вези са потенцијалним обрачуном око Тајвана може бити само најбољи начин да се избјегне у цјелини.