Тензије око Тајвана и све чешће помињање могућности оружаног сукоба између САД и НР Кине око тог острва стратеге и аналитичаре у Азијско-пацифичком региону наводе на размишљање о томе која би од те двије земље боље поднијела економски шок који би тај рат проузроковао.
Економски рат између Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине, који је, може се рећи, започео за владе бившег предсједника Доналда Трампа подизањем царине на кинеску робу и забранама коришћења америчких патената кинеском гиганту “Huawei”, захуктава се послиједњих шест мјесеци.
Та ескалација, рецимо, огледа се у ускраћивању трансфера знања и коришћења америчких патената у области дизајна и израде чипова, као и опреме за њихову производњу.
Пријети и потпуна забрана популарне кинеске апликације Тик-ток, која, мада се као и одбијање кинеских инвестиција у битну саобраћајну и телекомуникациону инфраструктуру правда безбедносним разлозима, има своје конкретне економске послиједице.
Но, више од те врсте трвења, дубоке послиједице по економију и живот грађана у тим земљама имао би прави оружани сукоб, од којег се од почетка руске интервенције у Украјини и посјете предсједавајуће Доњег дома америчког парламента Ненси Пелоси Тајпеју у Источној Азији све више страхује.
Зато се намеће питање како би САД и Кина поднијеле економску турбуленцију коју би евентуални судар њихових армија око Тајвана проузроковао.
Највећи економски партнер, највећи непријатељ
Живот обилује иронијом и противрјечностима. Стога можда и није чудно да су трка за материјалним богаћењем и благодјети трговине, попут генерисања профита и доступности широке палете сировина и производа, међу узроцима парадоксалне ситуације у којој двије државе које су највећи трговински партнери једна другу доживљавају као најозбиљнију пријетњу по сопствену безбједност.
Подаци сугеришу да, економски гледано, Вашингтон зависи више од Пекинга jер САД из Кине увозе више робе и услуга него из било које друге земље, док су, традиционално, највећи снабдјевачи Кине Република Кореја и Јапан.
Мада је Јапан деценијама био највећи амерички повјерилац, послиједњих година Кина је повремено преузимала то мјесто, јер је држала између 1 и 1,3 билиона долара у америчким државним обвезницама.
Кина има јачу индустријску базу и ако би у случају рата на Тајвану изненада престала да снабдијева америчко тржиште у САД би дошло до несташица много производа и поскупљења. Наиме, номинално највећа свјетска економија послиједњих деценија пролази кроз процес деиндустријализације услијед пребацивања производних капацитета у иностранство и све већег ослањања на јефтиније стране производе, што је битно умањило њен производни сектор.
Науштрб производње и реалне економије у САД расте ослањање на финансијски сектор и услуге, као и на финансијске повластице које та држава црпе захваљујући чињеници да је њена валута доминантна свјетска монета за држање девизних резерви.
То значи да би у рафовима продавница робе широке потрошње у САД недостајало кућних апарата, одјеће, играчака, алата и томе слично, мада би грађанство захваљујући резервама нафте и самодовољности у производњи хране вјероватно имало довољно основних животних намирница.
Даље, рат би значио и да Кина престаје да купује америчке државне обвезнице, односно позајмљује новац Вашингтону. Штавише, врло је могуће да би она у том случају распродала вриједносне хартије америчког поријекла које већ посједује, што би изазвало пометњу на њиховом тржишту.
Америчке државне обвезнице би, бар привремено, због тога биле драстично обезвријеђене. Кина би могла и да одлучи да се ослободи веће количине долара мијењајући их за злато и на тај начин такође проузрокује пад зелене валуте.
Несташице робе, поскупљења, пад вриједности државних обвезница и посртање долара даље би вјероватно изазвали велики пад потрошње становништва, резање државног буџета и подизање пореза у САД.
Мач са двије оштрице
То би, међутим, значило и губитак огромног тржишта за Кину, будући да су Американци у години за нама увезли кинеске робе и услуга за чак 537 милијарди долара.
С обзиром на то да је могућ развој ситуације у којем би Вашингтон успео да убједи или присили своје војно-политичке савезника да уведу широки спектар санкција Кини, она би могла да у (осјетној мјери) изгуби и тржишта ЕУ (укупни обим размене у 2022. године 910 милијарди долара), Републике Кореје (312 милијарди у 2021) и Јапана (311 милијарди у 2021). То би, пак, довело до масовног затварања фабрика и сиромашења радника.
Треба узети у обзир и то да због деценијског територијалног спора и своје војне и финансијске подршке Пакистану Кина нема добре политичке односе са Индијом, због чега не може да са сигурношћу рачуна на њену (пуну) неутралност и тржиште. Влада у Њу Делхију је забранила коришћење око двије стотине кинеских апликација у својој земљи након смртоносног инцидента у Хималајима 2020, када је у сукобу са Кинезима живот изгубило 20 индијских војника.
То наговјештава да би Њу Делхи можда могао да у извесној мјери искористи тренутак слабости Кине да кроз селективно затварање свог тржишта ослаби свог највећег геополитичког ривала, с којим је у 2021. имао трговинску размјену од 120 милијарди долара.
Такође, куповна моћ кинеског становништва још није довољна да одмијени губитак таквих великих муштерија као што су Американци и Европљани.
Штавише, рат око Тајвана практично би пресјекао линије поморског снабдијевања и затворио кинеске луке, што би бар привремено довело до озбиљних поремећаја на тржишту енергената и хране, те умањило размену и са пријатељски настројеним земљама.
Тако, мада је у 2022. остварила астрономски суфицит у спољној трговини од 878 милијарди долара, чиме је драстично побољшала сопствени свјетски рекорд од 676 милијарди, Кина би могла да искуси једну врсту пада у економски понор када је у питању трговинска размена са иностранством.
С друге стране, од Тајвана географски удаљене америчке луке наставиле би да неометано раде а држава да послује са својим другим важним трговинским партнерима, као што су Немачка, Јапан, Мексико и Канада.
Релативизација највећег противничког економског оружја
Међутим, када је ријеч о економском удару који би НР Кина претрпјела губитком крупног и атрактивног америчког тржишта, интересантно је мишљење појединих пословних људи у САД који истичу да Кина, као велики амерички повјерилац, практично Вашингтону позајмљује новац којим он купује кинеску робу и услуге.
По њиховом схватању, с обзиром на то да су САД муштерија која није заиста солвентна и кинеске производе купује на позајмицу, губитак америчког тржишта, заправо, за Кину не би био тако тежак како се мисли. Поготово што би долар пао, а јуан поскупио, услијед чега би порасла куповна моћ кинеских предузећа и грађана, који би онда били у стању да повећају домаћу потрошњу и копнени и ваздушни увоз из пријатељских земаља и тако дјелимично упију произведену робу која се више не може извозити, односно, да покрију рупе настале губитком тржишта Запада.
С друге стране, противаргумент мишљењу да би Кина наглом распродајом могла да у знатној мјери обори вриједност америчких државних обвезница и влади у Вашингтону осјетно отежа задуживање проузрокујући финансијски хаос у САД, јесте виђење да би америчка централна банка брзо зауставила тако насталу кризу пошто би те обвезнице смјеста откупила. Да је Федерална банка способна да апсорбује државне обвезнице вриједне око билион долара које су у кинеском власништву може се закључити на основу прошлих искустава – она је већ накуповала обвезница у вриједности од чак 5,3 билиона (5.300 милијарди) долара, па се вјероватно не би либила да оде још један корак даље.
Аргумент америчких аналитичара који сматрају да Пекинг не би покушао да финансијски озбиљно дестабилизује САД је да пад вриједности америчког долара не би одговарао ни самој Кини јер она сједи на дивовској врећи од 3,25 билиона долара девизних резерви. Такође, она још увијек није у довољној мјери изградила систем плаћања у којем би у спољној трговини јуан и валуте Кини политички блиских држава биле довољна алтернатива долару.
Независно од тога која од двије земље би боље економски поднијела евентуални рат на Тајвану, јасно је да би он био поражавајући у економском погледу за обе стране.
