Турска неће постати чланица Европске уније 2024. године, јер процес придруживања ЕУ траје годинама, а не сатима, изјавио је портпарол Европске уније Петер Стано и додао да „ЕУ још није спремна да Турској додели чак ни безвизни режим“.
Осим што би порука могла да разљути Турке, вјероватно су се загрцнули и Швеђани, чији је улазак у НАТО Ердоган условио „отварањем врата ЕУ за Турску“.
„Турска је натјерана да чека 50 година пред вратима ЕУ“, подсјетио је турски предсједник заборавну европску бирократију, непосредно пред полазак на НАТО самит у Вилњусу, чиме је, оцјењују аналитичари, покушао да подигне улоге у компликованој геополитичкој игри која га је очекивала у Литванији.
Са самита је, међутим, убрзо стигла вијест да је Турска пристала да Шведска уђе у НАТО, коју је поносно објавио генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. Он је најавио да ће турски лидер Реџеп Тајип Ердоган прослиједити кандидатуру Шведске парламенту у Анкари и „обезбиједити ратификацију“.
У октобру биће у новембру
Показало се, међутим, да један Столтенберг не чини прољеће, па је почетно усхићење убрзо почело да се осипа, и прије него што су стигле да се охладе вруће анализе светских стручњака на тему „зашто је до скоро непоколебљиви Ердоган ‘тако лако’ пристао да пусти Стокхолм у Алијансу“. Он је, наиме, више пута истицао да Турска не може да одобри улазак Шведске у НАТО због њене подршке терористима.
Дјелимично је на то питање одговорио сам генерални секретар НАТО-а, који је поручио да је Стокхолм пристао да подржи напоре „да се поново покрене процес придруживања Турске ЕУ, укључујући модернизацију Царинске уније и либерализацију визног режима“.
И сви би живели срећно и придружено до краја живота, да рачуницу није покварила сама Европска комисија, коју изгледа нико није питао да ли жели да буде монета за поткусуривање у „љубавном троуглу“ НАТО-Турска-Шведска.
Из Комисије су саопштили да се ратификација Турске о приступању Шведске НАТО-у и напредак земље ка придруживању ЕУ не могу повезати.
Истини за вољу, и Ердоган је прво рекао да је повукао све услове за улазак Шведске у Алијансу, да би затим из његове странке поручили да „отварање врата процесу придруживања“ није исто што и „одобрење“.
Новинар Драган Бисенић каже за РТ Балкан да не вјерује да се пријем Шведске у НАТО доводи у питање, посебно након што је турски предсједник Ердоган јавно прихватио шведску апликацију, заједно са генералним секретаром НАТО Столтенбергом и шведским премијером Кристерсеном.
„Могућно је, међутим, да ће бити отезања у испуњавању преузетих обавеза, али не и блокаде шведског уласка. У Турској, Парламент неће да се састаје у наредна два мјесеца, тако да за то вријеме ни неће бити значајнијег напретка“, истиче Бисенић.
Портпарол владајуће партије предсједника Ердогана, Омер Челик, подсјетио је да постоји тространи меморандум Турске, Шведске и НАТО-а о предусловима за чланство, у коме се Стокхолм обавезао да ће предузети одређене кораке.
Ако турском парламенту буде саопштено да је Шведска постигла „задовољавајући резултат“ и да је испунила обавезе, посланици ће гласати за ратификацију њеног чланства у војној алијанси коју предводе САД, рекао је Челик, додавши да би то могло да се деси тек у октобру или новембру, с обзиром на љетњу паузу парламента.
Обећање, Турској радовање
Да једначина са више непознатих постане још компликованија побринуле су се САД, које су Ердоганову добру вољу у Вилњусу наградиле обећањем да ће, уз консултације са Конгресом, наставити са испоруком авиона Ф-16 Истанбулу.
Наиме, шведски премијер Улф Кристерсон, недјељу дана уочи самита у Виљнусу, био је у Вашингтону, гдје је с предсједником Бајденом договорио аранжман којим се Шведској отвора пут у НАТО, подсјећа Бисенић.
„У питању је скидање америчког ембарга на куповину 40 авиона Ф-16 које Турска жели да укључи у своје ратно ваздухопловство и резервне дјелове за ремонт 80 авиона, као и измјене законодавства које се тичу дјеловања курдских партија и организација у Шведској. Треба рећи да се фабрика Ф-16 налази у Турској, недалеко од Анкаре и да Турска неће пропустити јединствену шансу да ојача своје ваздухопловство по најповољнијој цијени која прати овакву врсту дипломатског погађања“, наводи саговорник.
Обећање, Турској радовање, каже наш народ, на чему је изгледа ствар и остала, с обзиром да процедура у Конгресу – случајно или намјерно – и даље није окончана.
Стручњаци наводе да су односи Турске за Западом, тачније политичко-безбједносне трзавице Турске и САД, које су 2020. резултирале увођењем санкција Анкари у области одбране, заправо главна тема, а да је Шведска само „тас на ваги“ или „трн у оку“ – зависно из чије перспективе се ствар посматра.
Амерички Конгрес, осим условљавања Турске обустављањем кочења проширења НАТО има и додатни услов, а то је престанак турских војних операција у сјеверној Сирији, истиче Бисенић.
„Овде је ријеч о турским нападима на курдске јединице и положаје који су званични амерички савезници у Сирији. Тај услов биће много тежи за Ердогана и на спољњем и на унутрашњем плану, али не треба сумњати да ће Ердоган својом добро познатом вештином дипломатског маневрисања успјети да обезбиједи најповољније услове за себе“, оцјењује наш сагооврник.
Ко ће први да трепне?
Алтернативну верзију приче, али подједнако вјероватну као и званичну, понудио је амерички новинар и добитник Пулицерове награде Симор Херш.
Бајден је, тврди Херш, Ердогану обећао помоћ од Међународног монетарног фонда (ММФ) уколико одобри кандидатуру Шведске за придруживање НАТО-у.
„Џозеф Бајден је добио оно што му је требало уочи овонедељног самита НАТО-а тако што је некако окренуо Ердогана који је најавио да ће подржати чланство Шведске у НАТО-у. Бајден је обећао да ће ММФ обезбиједити Турској неопходан кредит у вриједности од 11 до 13 милијарди долара“, написао је Херш позивајући се на неименован извор.
Чувени новинар је нагласио да је одлука турског лидера у вези са санацијом посљедица страшног земљотреса који је погодио ту земљу у фебруару.
„Бајден је морао да забељежи побједу док је Турска у акутној финансијској кризи“, цитирао је Херш ријечи свог извора.
Без обзира која од верзија приче се покаже као тачна – а могуће да у свакој од њих има по мало истине, како то иначе бива у глобалној политици – питање је ко ће први од великих играча да изгуби стрпљење и баци карте на сто.
Ко ће први да трепне?
