Резултати јуче одржаног првог круга предсједничких избора у Црној Гори указују на три тренда на црногорској политичкој сцени.
Први тренд је да се наставља пад Мила Ђукановића и његовог ДПС-а започет 30. августа 2020. године. Након серије пораза на локалном нивоу, Ђукановић и његов ДПС заједно са СД-ом, БС-ом, ЛП-ом и два албанска политичка субјекта завриједио је подршку око 120.000 грађана Црне Горе. У односу на предсједничке изборе 2018. године када је доминантно славио у првом кругу, лидер ДПС-а је јуче освојио 60.000 мање гласова. Тај податак довољно илуструје у каквим се проблемима ДПС тренутно налази уочи још важнијих парламентарних избора које је Ђукановић заказао за 11. јун.
Док ДПС у континуитету биљежи пад подршке, новоосновани Покрет Европа сад из избора у изборе оставрује све боље резултате. Након дебитантског наступа на локланим изборима 23. октобра прошле године, када су остварили изванредан резултат у бројним општинама, нарочито у Главном граду, Покрет Европа сад је на предсједничким изборима додатно поправио свој рејтинг, чини се управо на уштрб ДПС-а, а у мањој мјери у односу на ДФ и Демократе. Јаков Милатовић је на карају успио да санира штету коју је, својим обмана у континуитету, Европи сад направио првобитни предсједнички кандидата Милојко Спајић. Милатовићев резултат је за сваку похвалу, међутим за побједу у другом кругу Милатовићу су неопходни гласови преосталих антидепесових кандидата. Због тога Милатовић и његов тим би што прије морали да забораве на јучерашњи исход избора, еуфорију и осионост коју су током предизборне кампање показивали током према преосталим преосталим кандидатима из редова тридесетоавгустовске већине.
Уколико жели побједу над Ђукановићем, Милатовић би морао да се приземљи и примијени истовјетан рецепт као након подгоричких избора, тј. да са Андријом Мандићем и Алексом Бечићем договори сарадњу која ће за последицу имати политичко пензионисање најдуговјечнијег европског дикатора 2. априла.
Предсједнички кандидати ДФ-а и Демократа, Андрија Мандић и Алекса Бечић, имају разлога и за задовољство и незадовољство исходом предсједничких избора.
Међутим, обојица су остварили резултат који њихови политички субјекти у континуитету остварују на парламентарним изборима.
Мандићевих 19,3 одсто готово се поклапа са учинцима ДФ-а на парламентарним изборима 2012. и 2016. године, док избори од 30. августа 2020. не могу послужити као репер за вјеродостојнију упоредну анализу због ширег контекста у којем су се исти одржали и наравно самог састава и предводника коалиције За будућност Црне Горе. Подсјетимо, ДФ је 2012. године на челу са Миодрагом Лекић освојио 22, 8 одсто гласова, док је четири године касније завриједио подршку 20,2 одсто изашлих бирача. Сличан резултат коалиција коју предводи ДФ је освојила и на недавно одражаним локалним изборима у Подгорици. Дакле, ДФ је, и поред прљаве политчко-медијске кампање, још једном доказао постојаност савеза и снагу која се врти око 20 одсто подршке у бирачком тијелу и несумњиво ће и након парламентарних избора представљати незаобилазан политички фактор од којег ће зависити формирање будуће извршне власти, под условом да остали субјекти који баштине вриједности 30. августа не затраже помоћ од ДПС-а.
Слично ДФ-, Демократе су задржале свој политчки рејтинг који годинама варира од 10 до 12 одсто подршке. Демократе су на првом наступу на парламентарним изборима освојиле десет одсто гласова изашлих бирача. Четири године касније, Демократе освајају 12,53 одсто подршке. Бечић је јуће освојио 10,9 одсто гласова, а ваља подсјетити да је његов политички субјект на недавно одржаним локалним изборима у Главном граду, који представља Црну Гору у малом, остварио идентичан резултат од 10,8 одсто. Из овога се јасно може извући закључак да је и бирачко тијело Демократа, упсркос свему, стабилно. Такође се може тврдити и да подршка ГП УРА Бечићу није имала жељени ефекат.
Да ли ће политичка тековина 30. августа још једном однијети превагу над снагама бившег режима које најављују мобилизацију, видјећемо 2. априла. Погрешно би било, под налетима еуфорије тима Јакова Милатовића отписати прекаљеног Мила Ђукановића. Због тога би било нужно да Милатовић још једном демонстрира политичку озбиљност (као након 23. октобра), које мањке појединим његовим саборцима, и заједно са ДФ-ом и Демократама постигне договор који би гарантовао слом ДПС-а и политичко пензионисање Мила Ђукановића.
