Пише: Митар Шушић, адвокат
Предсједник Црне Горе – функција, надлежност, положај у систему – у коначном, све зависи од човјека, од личности. У претходних пар година мучили смо се да актуелног предсједника доведемо у Уставом предвиђену позицију. И није нам ишло баш најбоље. Сада је пред црногорским друштвом важан, али и лак задатак – да одабере Човјека за функцију, да својим избором потврди промјену вриједносног колосјека.
Предсједник државе треба да буде главни чинилац уједињења нашег друштва. Неко ко доказано може да, зарад заједништва, остави по страни и личну амбицију и партијски интерес. Неко ко живи дух овог народа, ко цијени његове врлине и разумије његове несавршености. Ко критикује да би унаприједио, а не понизио. Неко ко се не стиди народа и земље коју кани да представља, ко није морао да „бјежи одавде“ да би успио да изгради породицу, углед и каријеру, неко ко није хтио да на власт у сопственој дође вољом амбасадора других држава.
За сваког разумног и искреног према себи, за сваког који не подлегне притиску криминала и пропаганде, за сваког који се не умота у клупко личне сујете и зависти, одговор је веома једноставан – Андрија Мандић је залог за будућност Црне Горе.
Незрела критика Мандићевог зрелог приступа садашњици Црне Горе, неискрена подметања сопствених сплетки искрено пруженој руци за заједничку изградњу Црне Горе, свједоче о потпуној моралној и интелектуалној инфериорности носилаца таквих порука. Ако су искрени у својим критикама, онда имају проблем са опажањем стварности и разумијевањем важности тренутка, а ако то раде срачунато, свјесно обмањујући наивне, онда је њихова душа огроман терет и за њих саме.
Јер, свако вријеме носи своје бреме и своју шансу, а они који то разумију, достојни су да воде једно друштво. Тако је реторика Андрије Мандића, суочена са пожаром у држави – политиком сегрегације спровођеном од стране бивше власти, пријетњом протјеривања једног народа и отимања црквене имовине – била онаква каква је управо била нужна да спријечи одпамећени режим да крене у најављивано коначно рјешавање српског питања у Црној Гори. Доследном и мудром политиком, на моменте оштрим приступом, кроз политички ангажман Андрије Мандића и Нове српске демократије очуван је супстрат моралног и идеолошког бића српског народа у Црној Гори, а кроз изградњу Демократског фронта успјешно је промовисан модел помирења свих оних наизглед супростављених идеја које Црна Гора у себи носи. Уједно, грађена је стабилна и јака политичка алтернатива режиму, способна да окупи око себе све прогресивне снаге, што је у коначном и довела до његовог слома.
Након што је пожар у кући угашен, сваки разуман домаћин ће рећи да није вријеме за препирку укућана и тражење кривца. Вријеме је за обнову, за рад, за заједништво. Тако је и данас у Црној Гори, након слома пироманског режима, дошло вријеме за изградњу заједничке куће у којој се нико неће осјећати слабијим и пониженим. И то је цијела суштина поруке коју Андрија Мандић шаље у својој кампањи.
Није ни чудо што је кампања свих осталих кандидата углавном негативна и постављена као контра-теза Мандићевој кампањи. Постало је немогуће одредити да ли је у главама опонената Мандић крив што је превише или премало Србин или што је Србин уопште. Изругивање кампањи, која би да је среће, требала да буде оно што живимо, одраз је страха од пораза са једне и личне фрустрације са друге стране, а идиотске тезе од „кољенице“ до „Вучићеве завјере“ против свих њих „јединих правих“ које сваком разумном изгледају смијешно, али због своје безочности и подлости изазивају осјећај мучнине, не треба посебно коментарисати и на тај начин им давати на значају.
Проћи ће и ова кампања, добићемо предсједника, и већ се радујемо – у духу свеопштег помирења, кајању свих оних који на своју браћу, сународнике и суграђане, испаљују отровне стријеле без разлога и доказа. Довољно је овај народ научио у претходним деценијама. Схватићемо то убрзо.
