ПИШЕ: Срећко Црногорац, бивши савјетник Здравка Кривокапића
Сува грана овјештале партијске структуре на којој је аутократа сједио, пукла је синоћ под тежином његове сопствене ароганције, бахатости и гријеха. С муком одглумљена улога достојанственог лидера, који добро подноси пораз и галантно га признаје, за трен се разобличила. Већ по својој природи, гомила формирана угледањем на вођу, усмјерила је свој немоћни бијес на најмање заштићену људску јединку коју је могла пронаћи – једну новинарку која се дрзнула да постави питање. С каквом је само лакоћом, у том једном тренутку, спала образина „европског човјека” и уступила мјесто оном, добро нам познатом, турбофолк-скоројевићу са улице 1990-их.
Мирна револуција од 30. августа, којој су претходиле величанствене литије, голема мука и трпљење побједоносног народа који је уз Бога једини заслужан за све наше побједе, доведена је до свог природног завршетка. Фабијанска стратегија, пажљиво разрађена током кампање која је претходила парламентарним изборима и представљена јавности у мјесецима који су услиједили, показала се тријумфалном, иако је њен временски распоред ове три године ометан и одлаган карактерним несавршеностима политичких актера. Њени принципијелни елементи у овој фази, одвијају се сасвим спонтано пред нашим очима: исцрпљивање политичке и коруптивне моћи ОКГ кроз серију „битака” умјесто путем једне и одлучујуће, трансформативна улога искуства власти и помјерање партија крајње деснице ка општеприхватљивом конзервативизму, ницање нових, слободнијих и више аутентичних мањинских странака, формирање новог политичког центра, већа свијест становништва о улози и природи политичке класе, итд.
Реконструисан и свима прихватљив заједнички идентитет – без којег нам нема суочавања са истински драматичним историјским недаћама које нам предстоје, а према којима ће се прошле и постојеће сасвим заборавити, може бити створен само аутентичном државничком визијом, од стране мирних руку и бритких умова – он ће нам још неко вријеме измицати.
Али, ни њега не може бити без катарзе, која долази кроз разоткривање непочинстава и задовољење правде. Као што сам својевремено говорио једном лидеру којег сам с успјехом савјетовао док се то још чинило вриједним труда: народ је више гладан правде, неголи хљеба.
Што ме подсјети: било би фер и поштено, у најмању руку, да бивши политичар, који и поред “ад наусеам” упорних најава, никако не успијева да коначно одступи од политике, а који је до јуче пропагирао сопствене бриљантне „хипотезе” о „преливању гласова“ и најављивао тзв. „потоњу превару” у другом кругу предсједничких избора, упути извињење онима на које су се те ријечи односиле. Било би џентлменски, ако то није превише тражити.
