Као и сви у Црној Гори, а можда и нешто шире, и ја сам јуче пратио дешавања у малом бококоторском мјесту Морињ, везано за посјету двојице министара вањских послова својих земаља. (Чудно или не, али оба министарства имају исто име – „Вањски“.)
Нисам желио да се огласим, што би народ рекао, „на прву“, већ сам, по оној народној – да је јутро паметније од вечери – одлучио да реагујем без емоција. И урадио сам тако. Али ми јутро није донијело ништа паметније, осим што сам се пробудио, као и већи дио грађана Црне Горе, понижен и постиђен реакцијом своје државе – ако је реакција коју је показао министар вањских послова уједно и став државе и владе коју представља, а не његов лични или партијски наступ који нам је презентовао.
Дакле, питам се: да ли је то и став предсједника државе Милатовића, предсједника владе Спајића или предсједника Скупштине Мандића? И питам се – којег броја посланика који се представљају као глас народа, изабрани управо од тог народа?
Да одмах кажем: ни у једном тренутку не осуђујем понашање министра вањских послова званичног Загреба, господина Грлића, нити представнике његове делегације. Људи су представљали своју земљу и њен став према нама – нама, који више нисмо ни на кољенима, већ пузимо према Европи и прихватамо све што се од нас тражи.
Господин Грлић је јасно и отворено ставио до знања нашим властима да, уколико и даље стојимо у реду са испруженом руком чекајући чланство у ЕУ, морамо признати да је у Морињу постојао логор – иако тамо, на срећу, нико није изгубио живот. Јер то, заправо, и није био логор, већ како му је назив и гласио – „сабирни центар“, односно привремени затвор док траје провјера идентитета приведених лица.
А оно мјесто гђе су, након звјерског мучења, животе изгубила 21 војника ЈНА из Никшића и Шавника – сплитска Лора – то је, по тој логици, био „затвор“, а не логор и мучилиште, мјесто гђе су довођени војници са фронта да искаљују свој бијес, фрустрације и негативне емоције на притворене, невине људе који су, на позив своје државе Југославије, ишли да је бране.
Гђе су тада биле Женевске конвенције о поступању према ратним заробљеницима и Међународни црвени крст – друго је питање.
Господин Грлић је то јасно рекао и подвукао, да нам, којим случајем, не би пало на памет да релативизујемо жртве из Мориња и негирамо да је то био логор. А на све то његов колега, наш „министар“, није ни трепнуо, а камоли покушао да уложи било какав – па макар и благ – протест поводом затворских жртава из сплитске Лоре. Напротив, само је благо посматрао како се испред, по законима његове државе незаконито постављене плоче, пале свијеће и полажу вијенци и цвијеће.
Колико ја знам, Црногорци, као и људи са ових источно-балканских простора, цвијеће и свијеће остављају и пале на гробовима, споменицима или мјестима гђе је неко изгубио живот. А у Морињу, гђе су то чинили – званично нико није убијен.
Али…
Господин Грлић нам је, још једном, поручио да, уколико желимо позитивне оцјене за наш пут ка ЕУ, са базена у Котору мора бити скинуто име чувеног ватерполисте који је за Југославију – а тиме и за нашу и његову земљу – освојио највећа свјетска одличја. Можда господин Грлић не зна да су баш представници хрватске заједнице у Котору били ти који су предложили то име.
Брод Јадран ће, ако је судити по говору хрватског министра, вјероватно постати тема међународне арбитраже – као и питање Превлаке и Рта Оштро, који су, након повлачења ЈНА и међународног признања Хрватске, проглашени демилитаризованом зоном.
Умјесто питања Јадрана и Превлаке, Грлић сада инсистира на повраћају имовине „бокешким Хрватима“ у Тивту и Доброти – на шта, ако је то тачно, можда и има право.
Након преспаване ноћи, питање које ми се намеће јесте: гђе нестаде црногорска дипломатија оличена у лику Гавра Вуковића – првог црногорског правника из Лијеве Ријеке у Васојевићима, дугогодишњег министра иностраних послова и човјека од повјерења књаза Николе?
Гавро, по коме данас у Беранама постоји школа коју похађају младе дипломате из цијелог свијета, није постао дипломата политичким играма, већ знањем, поштењем и угледом. Заступао је свој народ и бранио интересе државе.
Не знам како би Гавро данас реаговао да може да види шта се дешава у његовој земљи и дипломатији чији је зачетник био. Да ли би се, како народ каже, „окренуо у гробу“?
Извјесно је једно – политика је код нас преузела ријеч, а такозвани „европски пут“ постао је приоритет над приоритетима. Утисак других постао нам је важнији од става сопственог народа.
Ако наши политичари у то не вјерују – нека питају народ који их је бирао. Нека распишу референдум. Бојим се да би по њих био дубоко поразан.
Не знам како би народ оцијенио оно што се догодило у Морињу, или у Будви на оном форуму, кад је видио ко се све од старе, поражене власти из 2020. тамо смјешкао и сликао.
Било је што је било.
Али – шта ће бити? Како ће проћи скуп који су за 10. октобар најавили представници бокељских НВО и организација, који траже да се поступи по закону када је ријеч о плочи коју су тада поставили министри Кривокапић и Коњевић заједно са господином Грлићем?
Како ће реаговати посланици у Парламенту?
Да ли ће Црна Гора, зарад пута у ЕУ, заборавити своју прошлост?
Питања је много – а одговора?
Перица Ђаковић
