Након што је Демократска партија социјалиста крајем 2019. године изгласала Закон о слободи вјероисповјести покренула је политичку лавину и фактички потписала сопствен бродолом. Све су то урадили уочи редовних парламентарних избора који су се одржали 30. августа на којима су након 30 година пали са власти.
Бројне су биле анализе про-ДПС аналитичара који су их наводно савјетовали шта треба да ураде како би своју партију ревитализовали и како би се вратили на позиције власти. Међутим, ДПС нити се реформисао, нити је промијенио свог шефа, већ је једино што су „освјежили“ био њихов логотип. Грађани Црне Горе су то и препознали на локалним изборима у Никшићу гђе је ДПС патосиран. Важно је напоменути да су и поред парламентарних избора, одржани и локални избори у Будви, Тивту, Гусињу, Андријевици и Котору. ДПС је тада изгубио Будву, Тиват, Андријевицу и Котор.
Након познате „битке за Никшић“ услиједиле су одређене политичке турбуленције на државном нивоу када је влада Здравка Кривокапића смијенила тадашњег министра правде људских и мањинских права Владимира Лепосавића. Недуго потом, услиједило је и устоличење 5. септембра што је свакако задрмало стабилност Црне Горе. Али то није поколебало грађане да настављају да развлашћују ДПС.
Следећи градови који су били ослобођени су били Мојковац, Улцињ и Цетиње. ДПС је у свим градовима убједљиво изгубио чак и од некадашњих партнера док су у Мојковцу снаге окупљене око коалиције За будућност Мојковца формирале власт са другим антирежимским партијама.
Читав сплет догађаја се догодио након ових избора – формирање мањинске владе уз подршку ДПС-а, протести Демократа, питање Темељног уговора, судија Уставног суда, „зетски закони“ Уставни суд, продужење мандата локалним парламентима, пад власти у Будви и у Тивту… Али ни то није поколебало грађане Црне Горе да наставе да развлашћују Демократску партију социјалиста. На локалним изборима који су одржани у 12 општина, ДПС није развлашћен само у Бару и Бијелом Пољу и то због расипања гласова! Изгубили су готово сваку општину.
Најновије информације су да се Бошњачка странка и сама колеба унутар себе хоће ли сада подржати кандидатуру Мила Ђукановића на предсједничким изборима док су албанске странке још одавно подијељене. Како онда Ђукановић мисли да побиједи на изборима уколико погледа овај тренд пада који је остварио за само 2 године?
Иако је био шеф некада неприкосновене политичке партије, Ђукановић све више и више срља ка политичком маргинализму, а јасно је да је и то један од разлога његове кандидатуре на предсједничким изборима. Хоће ли његово име бити довољно јако да извуче побједу? Тешко..
