У 24. епизоди емисије „Релативизација“ Љиљана Смајловић је са некадашњим југословенским дипломатом, а сада лидером ДЕМОС-а Миодрагом Лекићем разговарала о његовим активностима у својству југословенског амбасадора у Риму за вријеме НАТО агресије 1999. године, о томе како ће се „крај ере Мила Ђукановића“ осјетити у Београду, недавном гласању Црне Горе за пријем тзв. Косова у чланство Савјета Европе, и о Црној Гори као „кући на путу између Истока и Запада“.
Миодраг Лекић је за вријеме бомбардовања Југославије 1999. године остао у Риму као амбасадор, што је била ријеткост будући да су дипломатски односи са осталим земљама НАТО одмах прекинути.
Ја сам спремио кофере јер сам сваког тренутка очекивао да бих и ја требало да кренем, наводи Лекић истичући да му нико није рекао да оде, али да су га сви звали у телевизијске емисије, те да се „рат очигледно добија на телевизији“.
Смајловић је поменула да се Американци ругају помињући да је Путин мислио да ће сукоб у Украјини да се заврши брзо и подсјетила да је у Лекићевој књизи наведено да НАТО заправо није очекивао да ће бомбардовање трајати дуже од 7 дана.
„Да то је било очекивање у сусрет самиту НАТО у априлу, био је план да се ту тријумфално заврши рат“, наводи дугогодишњи дипломата додајући да је НАТО тада доживио метаморфозу и од једне војне силе постао „хуманитарна агенција“ која се „повремено ангажује да спашава ствари у име етике“.
„Хуманитарно моралистичка димензија у реторици је била јако присутна. А у ствари је био у питању бруталан рат, брутално разарање“, додаје он.
Италија је трећег, четвртог дана покренула мировну иницијативу да се заустави бомбардовање, подсјећа Лекић, као и да се зауставе дејства Војске Југославије на КиМ, те да се преиспитају неке теме и закључци Рамбујеа. Међутим, били су под превеликим притиском.
„Италијански авиони су учествовали, али они су то демантовали, зато што је јавност била против тога, те су крили. Негдје у другој фази рата су пријавили да су и они учествовали“, навео је Лекић.
Њемачка је, подсјетила је Смајловић, НАТО агресију 1999. године правдала тезом „Због Аушвица, да се Аушвиц не би поновио“.
„Режис Дебре се обратио предсједнику државе Шираку у стилу Золе“, навео је политичар. „Он је дошао у Београд, у Македонију и био на Косову. Један руски историчар Рој Медведев је написао писмо и управо рекао то: Да ли сте свјесни какав утисак стварате на грађане Русије, када Њемачка и Турска бомбардују Београд?“
У Београду и због суђења са „Данас2
„Волим да дођем у Београд, иако нажалост ријетко долазим. Свој културни развој највише дугујем Београду, а живио сам и у Риму и у Паризу. Овдје сам доста тога научио. За мене су позоришта и кафане, поред факултета који сам студирао, једнако били универзитет“, истиче Лекић.
У поодмаклим годинама је, како шаљиво наводи, у Београду први пут дебитовао на суду:
„Тужио сам лист ‘Данас’ због текста, који је у 11 пасуса имао 11 неистина, од којих су неке врло тешке. Наслов из тог изреченог би требало да гласи: ‘Портрет једног преваранта’“.
Лекић је оптужбе да је „прикривени српски кадар“ и експонент руског малигног утицаја назвао бескрупулозним лажима и етикетирањем.
„Самопонижавајуће је да то уопште демантујем. Тај текст је више рекао о том листу него о мени. Субјективан осјећај је да је тај текст наручен из Подгорице, од стране служби око Ђукановића“, наводи он.
У Црној Гори доминантан утицај тзв. друге Србије
Више је, истиче Лекић, било буке у Црној Гори о Србији, него из Србије о Црној Гори.
У Црној Гори, како наводи, постоје двије врсте утицаја из Србије. Једна врста је традиционална, она је латентна и појављује се, али не много и не од стране званичника.
Друга, присутна и присутнија, долази из оне коју колоквијално називају „друга Србија“. Ту, како каже, има двије хипотезе: да се ради о случајно сличним идеолошким погледима или да је мотивисана материјалним стимулансима.
„Мило је промијенио неколико идеологија, тако да ће тешко бити да смијемо да претпоставимо да ту има нешто меркантилно, или како би Американци рекли, да је то пријатељство схваћено у трансакционом смислу“, додала је Смајловић.
„Мишљења сам, као многи у Црној Гори, да су обје претходне владе састављене под утицајем међународних линија. А посебно 43. влада која је политичка паштета којој је истекао рок трајања, па је била непријатна на разним нивоима“, додао је Лекић.
Ера Мила Ђукановића, у политичкој димензији, дефинитивно је окончана, сматра он.
„Монтескје је говорио да се неконтролисана власт сужава, а ова се вала сузила да није имала куд“, навео је Лекић.
Црна Гора подржава напоре Србије, али казаљке историје не могу да се врате назад
Одговарајући на питање шта се променило у Црној Гори ако она не може ни да остане уздржана по питању пријема „Косова“ у Савет Европе, Лекић је истакао да је он велики критичар „спровођења инструкција“.
„То је изведено тајно. Амбасадорка у Стразбуру је рекла да је то инструкција владе, а компонента владе СНП каже ми не знамо за то. Пад и неозбиљност црногорске државе. Ја ћу да позовем и Абазовића и ту владу да објасне којом су методом то урадили. То је осјетљиво питање за грађане Црне Горе“, додао је он.
Краљ Никола је претјерао када је од Црне Горе очекивао да улази у ратове и осваја, али ово је друга крајност која мора да се заустави, сматра Лекић.
Коментаришући евентуално повлачење признања тзв. Косова и то на који начин ће Београд осјетити да је завршена ера Мила Ђукановића, Лекић је нагласио да „казаљке историје не могу да се врате назад“.
„Свакако мислим да Црна Гора треба самостално да одлучује, да импулси Србије могу да се узму у обзир, али Црна Гора је суверена држава и она треба сама да одлучи. Не може бити детермината шта неко у Београду мисли“, рекао је Лекић додајући да Црна Гора „у најмању руку није требало да жури са признавањем Косова“.
Оваква одлука је могла да подразумијева и излазак на референдум, као што је и улазак у НАТО требало да буде одлучен на референдуму, сматра он.
„Косово је драматично и екстремно осјетљиво питање и ми доживљавамо драму Србије која мора да се одрекне нечега што јој је загарантовано Резолуцијом 1244 којом се завршио рат. Рат се не би завршио без те резолуције“, оцењује Лекић.
Како додаје, реално је очекивати да ће бити мање режимског новца за финансирање „србофобног и антисрпског наратива уз који се повремено додавала Русија“ и претварања Запада у идеологију и религију.
„Црна Гора је, када се погледа физички, и Исток и Запад, и то је наше богатство. Направили смо кућу насред пута“, рекао је Лекић.
Када је у питању Црна Гора будућности, некадашњи југословенски дипломата истиче да га највише забрињава „дезинтеграција ове земље у културном и духовном смислу“.
„Није тајна да после неких избора Албанци иду у Тирану да се консултују како да се поставе према новој влади, Бошњаци иду у Сарајево или у Анкару, можда неко стиже и до Саудијске Арабије, мала групација иде у Хрватску. И Срби држе до Београда, иако се они највише увреде када им кажете да нису Црногорци“, рекао је он наводећи да му се чини легитимним да Срби у Црној Гори имају двојаку националну свијест.
Сматра да у Европи више нема ријечи о стратешкој аутономији, о томе да ЕУ више не жели да „буде вазал“ Америке.
„Чудне се ствари дешавају и за очекивати је да тако крупан догађај резултира новим међународним поретком, који тренутно није лако сагледати“, закључује Миодраг Лекић.
