Србији је поново стављено до знања да је највећи дио Европе ријешен да приведе крају оно што је НАТО започео 1999. године. Под тај дио Европе не треба више сврставати само оне уз које иде префикс „западне силе“, већ и оне много мање силне, које се налазе у нашем комшилуку.
Однос Европе према Србији најбоље ће се описати уколико се осврнемо на догађаје који су обиљежили последњих десетак дана. У овом кратком временском периоду тзв. Косово је добило визну либерализацију, на корак је од приступања Савјету Европе и аминовано му је организовање избора у четири општине са српском већином без учествовања српских представника. У истом временском периоду обиљежено је тачно 10 година од како на истом том Косову није формирана Заједница српских општина, на шта Европа није ни трепнула.
У истој тој Европи важе одређена, одавно успостављена правила, која између осталог кажу да је за приступање међународним организацијама потребно да држава буде призната, да је признају УН, да има признат међународни суверенитет, односно да има границе и сређен територијални интегритет. Да је Европа спремна да правила коригује по потреби, показало је гласање у Савјету Европе.
За предлог Косова* да приступи Савјету Европе гласале су чак 33 државе, међу којима су Црна Гора и Сјеверна Македонија, док је против предлога било укупно седам држава, међу којима је и Србија.
Оно што је вјероватно највише изненадило јесте то што су се међу уздржаним државама нашле БиХ, Грчка, Словачка и Украјина. Ћутање Украјине, које је у овом случају еквивалентно сагласности, изненађује јер се управо ова држава у посљедњих годину дана суочава са кидањем дјелова своје територије. Уздржаност Грчке и Словачке требало би да нас брине јер у неку руку наглашава могућност промјене става око признања независности лажне државе, док изненађеност потезом БиХ не треба посебно коментарисати.
Због свега наведеног, али прије свега због недавног гласања у Савјету Европе, можда вријеме је да се неке ствари у српској дипломатији промене.
Да би у спољној политици Србије коначно могло да дође до одређеног заокрета најавио је недавно Александар Вучић који је рекао да ће „бити дубинских и суштинских промена“.
Шта бисмо под тим промјенама могли да очекујемо говори политиколог Цвијетина Миливојевића, који истиче да нема потребе за било каквом новом стратегијом, већ је довољно применити само оно што би применила свака нормална држава.
„Свака нормална држава у стратегији своје политике има нешто што се зове правило реципроцитета. Па шта Србија треба да уради на плану коначног нормализовања односа са Црном Гором? Па да ствари врати на рестарт. Уколико је Црна Гора 2008. године признавањем Косова* нарушила територијални интегритет Србије, она фактички од тада не признаје Србију у њеном пуном територијалном интегритету. У најмању руку Србија мора да узврати реципрочном мјером и не само према Црној Гори, већ и према неким другим државама. Разумијем да не можемо да повучемо реципрочну мјеру према Американцима, али постоје државе попут Црне Горе која је прва потрчала да гласа за улазак тзв. Косова у Савјет Европе. Украјина је гласала неутрално, зашто се онда Србија придружује резолуцијама Генералне скупштине против Русије? Поштујемо то што Украјина не признаје “Косово”, у реду, не признајемо ни ми руску анексију Крима и Донбаса, али Украјина је гласала онако како је било неопходно да би Косово ушло у Савјет Европе. Дакле, на нама је да повучемо реципрочни потез. Исто важи и за БиХ“, каже Миливојевић за „Експрес“.
Промјена става дефинитивно је неопходна и према договорима и документима којима је кумовао Запад. Макар, док исте те договоре не почне да поштује и друга страна.
Право да у питање доводи било какав договор или потписани документ који је дошао на предлог САД, Њемачке, Француске или Велике Британије, Србија је стекла одавно, међутим, недавно одржани локални избори на Косову морају да буду кап која ће коначно прелити чашу. Нарочито уколико узмемо у обзир да је изборима у јужној српској покрајини претходила дипломатска офанзива и форсирање њемачко-француског предлога који је, између осталог, подразумијевао формирање ЗСО, на шта се чека 10 година.
Изборе који су одржани у четири општине са српском већином бојкотовали су српски предсједници, а резултат бојкота био је такав да је глас за будућу власт дало свега 3,5 одсто бирача. Упркос оваквој излазности, са Запада је оцијењено да су избори одржани у складу са правним оквиром лажне државе. Такође, изражено је жаљење због тога што нису све странке и заједнице на њима учествовале. Запад је у овој поруци заборавио да нагласи да је неучествовањем српских политичких представника на овим изборима прекршен Бриселски споразум који предвиђа интеграцију Срба у систем. А управо из тог система Српска листа је изашла у јесен 2022. године уз обећање да ће се у њих вратити када буде формирана Заједница српских општина и када се буду повукле тзв. специјалне јединице Косова из општина на сјеверу.
Саговорник „Експреса“ нема сумње да избори на привремено окупираној територији Србије, који су организовани на овај начин и на којима је излазност била 3,5 одсто, немају легитимитет, али у свом образложењу одлази корак даље.
„Наравно да о њима не можемо да говоримо као о легитимним изборима, али мој лични став је да о њима не можемо да говоримо ни као о легалним изборима. Колико знам да читам Устав Републике Србије и закон о локалним изборима Републике Србије, обавеза предсједника Народне скупштине Републике Србије јесте да распише изборе на читавој територији Републике Србије укључујући и Косово и Метохију. Што је и чињено све до 2012. године. Оно што је потом учињено, послије 2013. године, јесте да се фактички дио суверенитета Републике Србије противно вољи грађана, а противно Уставу Републике Србије изручи Приштини. То говори да сви локални избори који су одржани, поготово у српским срединама, нису били легални са становишта закона. Сада улазимо у другу опасност. Они јесу били легални са становишта Устава Косова, али колико знам Република Србија не признаје Републику Косово. Зато је моја прва реакција била, послије свега лошег што се десило Србима на Косову, послије очигледног бојкота који је успио, да је већ у понедјељак предсједник Народне скупштине Србије морао да распише локалне изборе у те четири српске општине на Косову гдје није било ваљаних избора. Шта би на то рекао неки Вашингтон, Лондон или нека друга престоница НАТО земаља које су извршиле агресију на Србију 1999. године, противно одлуци Савјета безбједности, а онда и окупирали Косово и Метохију, то је друга ствар. Мислим да ми треба да се водимо оним што је Устав Републике Србије поготово у ситуацији кад је Србија, по мом укусу, била и више него конструктивна. Уколико таква врста конструктивности не успијева, онда се враћате на нулту тачку, рестартујете стање прије Бриселског споразума“, истиче Миливојевић.
Миливојевић се, такође, осврће на још један проблем који би могли да изазову недавно одржани локални избори на сјеверу Косова и Метохије, а тиче се Заједнице српских општина.
„Уколико би сада неко и убиједио Куртија да формира ЗСО како је предвиђено, она се не може формирати из техничких разлога. Заједницу српских општина формира њих 10 општина, од тога су ове четири велике на сјеверу Косова. Свака од тих општина мора да иницира формирање заједнице и да каже да ће ући у састав ЗСО. Ја не вјерујем да ће албански градоначелници, представници општина, иницирати да те четири општине улазе у састав општина”, сматра Миливојевић.
Представници Запада су још једном показали своју лицемјерну страну. Док су им са једне стране уста пуна нормализације односа, већ са друге нису ништа урадили да одложе одржавање избора на којима је унапред најављен бојкот Срба уколико се стање на терену не промијени и док српски народ не добије оно што му је обећано пре 10 година.
У таквој ситуацији никога не би требало да изненади уколико Срби који живе на Косову поново на неки начин изразе незадовољство и отпор када новоименовани градоначелници четири општине буду жељели да приступе новим функцијама. Ипак, политиколог Миливојевић не мисли да би могло да дође до нових барикада.
„Нити их призивам, нити бих волио да до њих дође. Мислио сам да са барикадама постоји нека визија, идеја шта се жели с њима постићи, међутим, испоставило се да идеје нема. Зато вјерујем да је једино право рјешење које је легално, легитимно, културно, мирољубиво, које позива на мир и поштовање, то да предсједник Народне скупштине Републике Србије што прије распише локалне изборе у те четири општине. То је једини начин да се ствари врате, што би Ивица Дачић рекао, у предбриселско стање“.
Иза Београда и Приштине је турбулентан период. Неће много времена проћи нити ће се страсти стишати, а доћи ће до новог сусрета у Бриселу у оквиру нове рунде дијалога која је заказана за 2. мај. Поново ће се, по ко зна који пут, разговарати о Заједници српских општина. Као најаву нове рунде дијалога, Кристофер Хил је рекао да након овог састанка очекује помак у формирању ЗСО.
„Јако је важно да се настави са дијалогом, дијалогу треба нови моментум, задовољан сам што имају план за 2. мај. Јасно је да је време за ЗСО сада и да ће се у том смислу брзо дешавати“, изјавио је ХИл.
Амерички амбасадор је, такође, недавно рекао да „његова земља и многе друге земље сматрају да није право вријеме за изборе на Косову“, па ипак његова држава и многе друге државе нису ништа учиниле да одложе изборе, већ су их прогласиле легитимним.
За разлику од Хила, који дјелује као да је оптимиста пред наставак дијалога, саговорник „Експреса“ не очекује много од нове рунде у Бриселу, већ истиче да „не зна о чему би могло да се разговара другог маја“.
Пакет који је посљедњих дана испоручен Косову у виду либерализације виза, локалних избора и Савјета Европе у неку руку је и порука Србији. На Београду је да стави прст на чело и извуче закључке. Један од оних који се сигурно, у овом тренутку, намеће јесте да са Куртијем и Западом нема договора.
