Црна Гора у Отвореном Балкану и ширем европском тржишту мора тражити своју шансу у дјелатностима у којима има компаративну предност у односу на друге државе, што имплицира да би приступање овом савезу за Црну Гору било веома сврсисходно, наводи у разговору за „Дан“ економски аналитичар Александар Вучинић.
„Црна Гора се у заједничком тржишту треба фокусирати на гране у којима има предност и добре предиспозиције у ресурсима. У таквој констелацији, могућност пласмана производа и услуга на широко тржиште представља одличну прилику. Додатно, либерализација трговине би учинила једноставним увоз компоненти за производни ланац из региона, што би значајно допринијело развоју домаће привреде. Теоријским речником се то назива нижи „опортунитетни трошак“ и сугерише да Црна Гора треба да се бави производњом вина, а не рецимо производњом буради. Нижи трошак у суштини рефлектује већу продуктивност једне дјелатности у односу на другу и представља индикатор за поређење држава и конституцију трговине. У њему се обично, поред макроекономских фактора, близине држава, историјских и културних афинитета, могу тражити разлози за трговински суфицит или дефицит у одређеној роби у односу на другу државу“, истиче Вучинић.
Он сматра и да би само слободан пролазак кроз границе драстично смањио цијене транспорта робе, што би се одразило и на цијене.
„Чланство у економској унији не би омело наставак развоја у области туризма и брендирања дестинације, већ додатно афирмисало Црну Гору као најатрактивнију дестинацију у региону и допринијело свјетској препознатљивости. У сваком сценарију Црна Гора треба да настави са развојем туризма, који се сматра привредном граном која генерише високу додатну вриједност. Иницијатива је на добром путу и креће се у правцу фузије са Берлинским процесом, ЦЕФТА, као и у правцу хармонизације са ЕУ“, каже Вучинић.
Вучинић наводи и да улазак у ОБ не значи одустајање од ЕУ, већ да оба пута Црној Гори отварају неке нове шансе.
„То не значи да Црна Гора не би требало да направи последњи снажан спринт ка ЕУ и проба да дође до циља у релативно кратком року. Уколико не би успјела, морала би да консолидује своје ресурсе и посвети се перспективном пројекту Отворени Балкан, а све у склопу ширег контекста придруживања ЕУ и поступне интеграције са европском економијом. Пројекат има потенцијал да направи од региона прометну „кошницу“ за трговину, значајно повећа економски производ, допринесе хватању прикључка за државама клуба ОЕЦД и у коначници већем благостању. Сугестивно је да се о ОБ говори као о „иницијативи“ а не као о уговору слободне трговине, царинској или економској унији. Према тренутним особинама, она се не би безрезервно могла ословити ниједним од ових термина али несумњиво пледира да обједини многе елементе својствене овим концептима“, каже Вучинић.
Према његовим наводима, стварање овог савеза говори да је сазрела свијест о нужности и неизбјежности сарадње, али и последичној максимизацији бенефита.
„Чувен је Кантов слоган „Сапере ауде! – Имај храбрости да се послужиш властитим разумом!“ којом је позивао на излазак из самоискривљене незрелости и на савладавање немоћи да се служимо сопственим разумом без вођства неког другог. Ехо те поруке, након више од два вијека, као да је са закашњењем стигао на Балкан и подстакао државе да се самоиницијативно окрену једна другој и посвете сарадњи. Формирање економске уније и даља разрада ове идеје била би у интересу свјетских инвеститора који би регион посматрали као једну цјелину, далеко стабилнију, предвидљивију за бизнис него док је била хетерогена у сваком смислу. Таква економска унија би представљала скуп јединственог тржишта и царинске уније. Јединствено тржиште имплицира слободе кретања робе, капитала, услуга и људи док царинска унија подразумијева заједничку трговинску и конкурентску политику чланица уније према међународним субјектима или блоковима који нису дио уније“, закључује Вучинић.
Скептицизам заснован на административно-техничким детаљима
Када је ријеч о скептицизму по питању ове иницијативе, Вучинић истиче да се у недостатку аргумената, примједбе своде на детаље административно-техничке природе попут неизвјесности фитосанитарне контроле робе и слично.
„Питање је битно али треба тражити рјешење у ком би државе чланице делегирале чланове за заједнички орган који би био задужен за надзор и ојачање спољних граница. Теорије трговине, првенствено рикардијански и Хекшер-Олинов модел, послужили су као научна основа за експанзију слободне трговине и развој глобализације током 20. вијека. Ови модели постулирају да од слободне и неометане трговине користи имају сви, како произвођачи, тако и потрошачи, због јефтинијих производа, већег избора и разноврсности. Наведени модели су потврдили своју валидност на примјеру успјешности бројних уговора о слободној трговини широм свијета“, каже Вучинић.
