Вјечити дерби, 169. по реду, не привлачи толико пажње као неки ранији “празници” фудбала у Србији.
Разлози су различити – почев од термина најважније утакмице у нашем првенству (петак, 19х) до тога да је она, захваљујући бодовној разлици, изгубила тај епитет.
Црвена зујвезда делује безбрижно на врху табеле са 63 бода уз гол разлику 62:8 и 13 поена пијредности у односу на Партизан.
Не памти се да су црно-бијели били у горој ситуацији, не толико у контексту табеле, колико у смислу свега осталог.
Управа је на удару, навијачи је практично бојкотују, успут и саме утакмице, па тако стадион у Хумској зврји празан.
Гордан Петрић, који је од очигледно лимитиране екипе извлачио максимум, одлучио је да се повуче и допусти шок терапију у виду новог тренера, Игора Дуљаја.
Са друге стране, доминација у првенству као да је успавала и другу страну, која је претходних година навикла и на резултате у Европи, којих ове сезоне није било.
Можда би претерано било рећи да је резултат дербија овога пута небитан, али делује да ништа значајно не може да промени.
Ту је и друга струја мишљења, која каже “дерби је дерби” и шта год се дешавало около, престиж и ривалитет ништа не може да умањи.
Ако су престиж и ривалитет неупитни, онда можемо исто рећи и за квалитет међусобних дуела у последње време.
Какве год да су околности, да ли је трка за титулу отворена или је можда у питању битан меч у Купу, заиста је тешко сетити се неког баш доброг дербија.
Да не бисмо ишли далеко у прошлост, на узорку од, на пример последњих пет сезона, практично сваки дуел је био тврд и не претерано леп за око.
Просечан број голова, који је мањи од два (тачније 1,6) на мечевима између Звезде и Партизана, довољно говори.
Притисак као да “поједе” играче и једног и другог тима, тензија је на високом нивоу, много сецкања игре, још више приче о судијама, само је добра атмосфера на стадиону – константа.
Наравно, под условом да нема инцидената.
“То је утакмица престижа и за народ и за све и слажем се да много пута изостане представа, да нема много лепоте јер је то важност и оптерећење за играче да морају. Мора се и не мора се. Морате да се родите и умрете, то је једино што морате у животу”, рекао је Милош Милојевић, тренер Црвене звезде.
Споменутих пет година који су узети као неки репер, у којем је Звезда била доминантна, донели су 14 међусобних утакмица у првенству и четири у Купу Србије (6 победа Звезде, 9 ремија и три победе Партизана).
Неприкосновеност црвено-белих у том периоду често је стварала утисак да је Звезда у том тренутку, пред мечеве са вечитим ривалом, знатно јача играчки и да је у бољој форми.
Није то био само утисак навијача клуба из Љутице Богдана, већ нешто сасвим очигледно, али Звезда ни под Владаном Милојевићем ни под Дејаном Станковићем ниједном није разбила Партизан, који, иначе, за тријумф у дербију не зна већ осам утакмица.
Једној таквој канонади, симпатизери тима са “Маракане” надају се да ће присуствовати овог петка, судећи по околностима.
Заправо, тај оптимизам се не заснива толико на снази Звезде у овом тренутку, колико на тешком положају у ком се налази клуб из Хумске.
“Јесу у ситуацији у којој јесу, али никада не треба потценити Партизан. Имају своју традицију, свој инат. Не могу да прихватим да они имају већу мотивацију од нас без обзира на бодовну предност и ситуацију на табели”, рекао је Милојевић.
Звезда лепо расположење пред дерби дугује доброј форми, у коју је ушла након нешто споријег старта другог дела првенства и ремија са Војводином на свом терену (1:1).
Након тога су разбили Вождовац (6:0), а онда и рутински славили против Чукаричког (3:0) и Јавора (2:0).
Партизанов досадашњи ток сезоне био је пун успона и падова, али више овог другог, нарочито у последњих месец дана.
Чињеница да је прошао групу у Лиги конференција у конкуренцији Нице, Словацка и Келна, којег су два пута победили, свакако је за респект.
То је донекле анулирало шокантно испадање из Купа од Радничког из Сремске Митровице, те заостатак за Звездом у првенству.
Надали су се у табору црно-белих да ће Европа ублажити неуспехе на домаћој сцени, али уследио је још један шамар, овога пута од Шерифа.
Када се томе дода дебакл на свом терену од Младости ГАТ (4:0), какву Хумска не памти 47 година, па уз све то и ранији одлазак Петрића, након разочаравајућег ремија са Радничким 1923 (1:1), јасно је у каквој је кризи Партизан.
Шанса, да спаси шта се спасти може, дата је Игору Дуљају, који је имао само два дана да припреми екипу за гостовање на “Маракани”.
“Веома је тешко променити нешто за два дана. Играчи су свесни колики је притисак јавности, улице, навијача. Све што им ја кажем може да им помогне или одмогне, они су зрели, дуго су у Партизану и немам ја шта ту њима много да причам. Верујем у њих, важно је поверење између екипе и играча. Ту сам да заједно напредујемо, ја као тренер и они као играчи”, рекао је Дуљај.
Хајп, како би рекли Енглези, није нарочито велики и делује да су навијачи два клуба у овом периоду сезоне више окренути дешавањима на кошаркашким теренима.
Можда ће нас у једном таквом амбијенту и околностима фудбалери изненадити, приредити добру представу и оправдати оно – “највећи празник српског фудбала”.
