,,У Божићној ноћи са пастирима је сједио дјечак, сироче, из Витлејема. Радио је по кућама у Витлејему, носио дрва, чистио штале само за парче хљеба. Често је гладан чекао вече, када пастири своја стада враћају у близину градских бедема. Гријао се поред њихове ватре. Пастири су му давали млијека и дијелили са њим своју оскудну храну.
Кад су се отворила небеса и чете анђела слетјеле на земљу пјевајуђи, јављајући радосну вијест, пастири су са даровима пожурили у пећину. Сиротан баш ништа није имао, а није могао да иде празних руку. Досјетио се, па је од крпице коју је исцијепао са кошуље, на гранчици начинио малу бијелу ружу.
Потрчао је за пастирима. У пећини је седела Пресвета Богородица са Богомладенцом. Анћели су певали: ,,Слава на висини Богу…” све је обасјавала нека чудесна свјетлост са неба, а Богомладенац је насмејано гледао на пастире и њихове дарове. Сироти дјечак је пришао јаслама и сав устрептао од неког миља и среће прошапутао:
,,Ево Боже цјветић”.
Затим је спустио цветић покрај Христа Спаситеља. Застидео се и брзо пошао ка излазу пећине. Али није могао да изађе, а да још једном не види ”Најлепшег од свих Синова земаљских”.
Окренуо се. Богомладенац Христос је гледао у њега смешећи се. Маленом ручицом је додирнуо цветић од крпица и тај се цветић претворио у прелепу белу ружу опојног мириса.
Дечак се вратио, клекао крај јасала и пољубио Христу Богомладенцу ручицу, плачући од радости.
А бијела, мирисна Божићна ружа се и данас расцвјетава у Витлејему, тачно на дан Рођења Христовог.”
Извор: Епархија ваљевска
