Од мрака Булевара звезда, па све до узвишеног домета серије Твин Пикс, Анђело Бадаламенти је створио звучни амбијент који је у складу са визијом Дејвида Линча.
У једном од ретких интервјуа, редитељ филма Булевар звезда (Мулхолланд Дриве) говори о сарадњи са композитором Анђелом Бадаламентијем.
Од мрака Булевара звезда, па све до узвишеног домета серије Твин Пикс, Анђело Бадаламенти је створио звучни амбијент који је у складу са визијом Дејвида Линча.
Бадаламенти је умро прошлог децембра, а Линч је сада пристао на интервју на Радију ББЦ 3, за емисију Звук филма (Соунд оф Цинема).
„Лепота је присутна чак и у такозваним мрачним стварима”, рекао је он новинару Метју Свиту.
Линч: Анђело, он може све, може да напише било коју врсту музике. Он је студирао класичне ствари, али је и писао џинглове веома дуго, тако да је у стању да напише било шта.
Његова тајна је да уколико знате шта заиста хоћете, онда то морате и да му саопштите. То је већ ту, у њему, али сами то морате да извучете.
Свит: Први пут сте га срели на снимању филма Плави сомот, можете ли да нам опишете шта вас је тад задесило? Да ли је то била љубав на први поглед?
Линч: На неки начин – јесте. Били смо у Вилмингтону у Северној Каролини. Ја сам желео неки локални бенд, не претерано добар, али локални, марљиви бенд који је требало да буде подршка Изабели Роселини у песми „Плави сомот”.
Радили смо и радили, али ништа се заиста није десило. Сва захвалност иде Френку Карузу јер ми је упорно говорио: „Дејвиде, ово не функционише. Дозволи ми да позовем мог пријатеља Анђела”, мада га је он тада звао Енди.
Анђело се тада одазивао на Енди Бедали, тих раних дана, али иако то није морао да ради, он је пристао да дође, па ми је Фред рекао: „Енди ће да дође и средиће ствар”. А ја сам му рекао: „Океј, доведи Анђела”.
И већ следећег јутра је био ту и радио је са Изабелом у лобију њеног хотела у којем се налазио и клавир. У време ручка су ми одсвирали шта су имали у Бомонтовој кући на локацији из „Плавог сомота”. И ја сам му онда рекао: „Анђело, ово можемо директно да унесемо у филм, баш овако како звучи! Фантастично!”
Текст песме као да шаље неку поруку Анђеловом музичком мозгу и онда из њега изађе та емоција коју му дају стихови. А пошто је у стању да напише било шта, научио сам да му говорим разне ствари, а он би одмах почео да свира.
А ако се мени не би то свидело, рекао бих му нешто друго и он би то одмах променио!
Свит: Ви сте написали стихове песме Мyстериес оф Лове за филм Плави сомот и мени се чини да је Анђело Бадаламенти вас баш волео, јер је овакве ствари говорио у интервјуима – Дејвид Линч ми је послао ове стихове, а они се чак и не римују, нити имају нешто за шта човек може да се ухвати, шта уопште могу да урадим са тим!
Линч: Анђело је на неки начин представник старе школе – па сам га ја у ствари збуњивао и он је волео стихове који се римују и волео је одређене форме, али је лако могао да мења те форме уколико га приморате на то. Бог га благословио, тај тип је могао да уради било шта!
И још нешто, што је рекао Фред Карузо: „Стално пискараш нешто на тим својим папирићима, што не пошаљеш нешто Анђелу?” А ја сам му рекао: „Фреде, окани ме се”. Свеједно, једно је водило ка другом и он је написао „Мyстериес оф Лове”.
Онда сам му ја рекао: „Океј Анђело, желим да ми напишеш музику за овај филм”. Тада сам слушао Шостаковича у А-молу све време и то мора да има везе са тим руско-америчким сентиментом у филму, и он је рекао ‘океј’ и тако је то почело. И тада смо почели да радимо заједно, да радимо на велико.
Свит: Да ли можемо да чујемо шта се дешавало када бисте били заједно у соби, као да је било неке алхемије у том вашем односу.
Чуо сам њега како је то описивао као да сте ви нешто сањали или осећали или имали некакву визију, а он је седео поред вас и све то преводио у музику. Како сте му описивали то што сте желели, а да се тиче оне главне музичке теме из серије Твин Пикс?
Линч: Па главна тема серије Твин Пикс је нумера „Фаллинг”. А песма „Фаллинг” је била нешто што смо Анђело и ја заједно написали, а Џули Круз отпевала.
Ми смо то написали још раније, када је Твин Пикс био само сан. И на самом почетку смо били када сам ја рекао свима да ће то бити главна тема целе серије. И сви су ме тада погледали као да сам луд.
Свит: Опишите нам како је било у тој соби…
Линч: Онако како је то увек и било са мном и Анђелом, када је мени познат и осећај и расположење песме. Тако да бих ја седео са Анђелом, сео бих поред њега на клупу, увек близу њега и рекао сам му: „Анђело, то мора да звучи отприлике овако”.
А он је затворио очи и нешто одсвирао, а ја сам му онда рекао: „Не, мора да звучи нешто ниже или спорије, да буде мистериозније”, а онда би он почео да свира нешто друго.
Затим сам му рекао: „Не, не и даље је то пребрзо, није ни довољно мрачно, недовољно тешко и злослутно”. Онда је почео да свира нешто што га је потпуно обузело, а ја сам му казао „Ово је дивно Анђело”, па сам тако и физички покушао да из њега извучем још нешто.
Али пошто је он већ ухватио све из прве, у том свету музике је онда и логично да следи и остатак, а он све време зна да је то ту, па би то и изнео из себе и тако је то изгледало – тако и никако другачије.
Свит: Имам осећај да сте заједно посезали за нечим. Оне уздижуће клавирске ноте у теми названој по Лори Палмер, са оном музичком подлогом сазданом од синтисајзера. Где сте се запутили вас двојица са том музиком?
Линч: Па Анђело је у сваком случају ишао ка звездама. Он нешто смисли, а ја сам ту као његов брат који ваздух око нас испуњава том неком слободом и енергијом.
То је веома деликатна ствар, ране фазе свега су увек деликатне, само је било потребно да све буде безбедно и испуњено разним могућностима да би Анђело могао да их пронађе. А када би их пронашао, све је било невероватно, баш невероватно.
Свит: Увек је ту нека туга и неки осећај грешности у музици вас двојице. Анђело је рекао како сте ви били задужени за мрачну страну, на шта је тачно мислио?
Линч: Ако ништа друго, из Анђела сам извукао љубав. Осећај који је могао да произведе је доалзио из срца, пуног срца, дубоке љубави – дубоке, дубоке љубави. Чак и у тим такозваним мрачним стварима, увек се налази и лепота. То може звучати злослутно, али у свему томе је и нешто крупније. Истинито је.
Свит: Да пређемо на Изгубљени ауто-пут (Lost Highway), филм који је код мене произвео кошмарне снове. Он је добар пример тога како музика изражава природу ликова, јер је лик Била Пулмана саксофониста и он свира тај луди, тугаљиви риф у нумери које се зове „Црвени шишмиши са зубима”. Да ли сте ви желели ту ноту поремећености? Сво то лудило.
Линч: Мислим да је име тог саксофонисте Боб, он је страшан саксофониста. Били смо у просторијама дискографске куће Цапитол и мислим да је и Боб био тамо, свирајући. Ја сам му рекао: „Бобе – и то се понављало кроз цео Изгубљени ауто-пут – Бобе, заспаћу због све те енергије коју извлачиш из мене. Шаљеш ме у кревет, пријатељу”.
А он ме је онда онако чудно погледао и почео да свира гласније, са више снаге. Ја сам му рекао „Бобе, заспаћу ти, већ сам једном заспао кад си малопре свирао, ајде човече”. И онда је, ускоро, Боб потпуно подивљао и из њега је изашло оно што је изашло. И свидело му се. Анђело је био присутан, али је све било до Боба да пронађе то у себи.
Свит: Булевар звезда, ваш холивудски ноар, од оног бунгалова из ЛА-ја створен је један од биоскопа. Ви и Анђело сте обојица потписани као композитори, како је дошло до тога? Због чега сте ту били и ви?
Линч: Да поновим, радим са Анђелом и понекада – никада нисам мислио да на било који начин преварим Анђела или било шта слично, али понекада бих му рекао „Свирај Шостаковича”, и Анђело би засвирао. Па бих му онда рекао „Свирај ми Вагнера, Анђело”.
А он би почео да свира Вагнера и негде ту, током тог процеса, неке ноте би се издвојиле, а ја сам му рекао „Анђело, шта је сад то било?”, па би Анђело свирао баш то, широм отворених очију, наново и наново док не би пронашао оно што је желео.
И тако бисмо имали две ствари, поприлично добре, и тако је настала тема за Булевар звезда. Написао је неке дивне ствари за тај филм. Заједно смо их пронашли, јер у свету музике постоји и нешто што се зове здрав разум. Не можеш неком тек тако да предаш музику.
Могу они да буду у другој кући, другој земљи. Виде незавршен филм и онда не можеш од њих да очекујеш да ће написати нешто што ће тек тако да профункционише.
Можда понекада и може, али увек мора да прође и кроз неког другог, а то је аутор филма, није то никакав его, већ је то због тога да би све легло на своје место.
Не можеш да дозволиш сценографу да обликује све, нити композитору, или монтажеру да сам дизајнира филм. То је смешно, они су ту да ти помогну.
Аутор филма доноси коначне одлуке по тим питањима, он разговара са људима и усмерава их ка идејама које покушаваш да преведеш на филмски језик.
Свит: Пре него што је постао композитор Анђело је био наставник у школи. Предавао је музику и енглески језик, шта је вас научио?
Линч: Анђело ме је увео у свет музике, отворио ми је читав један нови свет. Док сам био у школи свирао сам трубу, а када сам прешао у средњу школу престао сам да је свирам јер су сви који су свирали трубу морали да буду и чланови школског оркестра и да долазе у школу у шест ујутру и да вежбате свирање и марширање, а све да бисте на крају наступили као бенд на некој фудбалској утакмици!
Свит: Није вам се свидела та идеја?
Линч: Било је ужасно, па сам се покупио и отишао! Рекао сам им: „Мора да се шалите, не устајем у пет ујутру”, те ме је тако Анђело у ствари увео у свет музике и отворио ми тај невероватни свет и Анђело и ја смо стално причали о томе.
Он је живео у Њу Џерсију, а ја у Лос Анђелесу па смо зато редовно причали телефоном, од када смо се упознали. Били смо као браћа, толико волим Анђела, баш га волим.
Када је умро, отишао на ону страну, то ме је баш погодило – толико је људи са којима сам радио умрло. Сви ми они недостају и стварно ми није јасно зашто људи морају да умиру. Али Анђелова смрт ме је заиста погодила.
Више нећу моћи да разговарам са Анђелом телефоном, нећу више моћи да чујем његов глас, нећу моћи да радим с њим. Сва та музика која је била у њему, сад више неће моћи да изађе из њега. То је страшно.
Свит: Дејвиде, приметио сам да током овог разговора о Анђелу говорите у садашњем времену.
Линч: Мораш да одржаваш Анђела у животу. Ја верујем да је живот континуум и да у ствари нико не умире, људи само физички напуштају своја тела, а кад размишљаш на тај начин онда ништа није толико девастирајуће.
У супротном не видим како било ко, једном када види да је неко умро, може да помисли да је тај неко заувек нестао и да нас све чека таква судбина. Жао ми је, али то нема никаквог смисла, то је континуум и сви ћемо бити добро на крају приче.
Свит: Да ли је он и даље присутан у музици коју правите? Када бих сада чуо нешто што сте ви компоновали, рецимо Инланд Емпире, да ли бих чуо његов утицај?
Линч: Могуће је. Постоје неке ствари које ја волим, које је и Анђело волео и свирао и када би то сада изашло у јавност, неко би рекао да је то Анђело написао. Постоје неке одређене ствари, али оно што је Анђело најбоље радио су лепота и љубав.
Он срце може да ти покида, може да те натера да плачеш као беба, да засвира кроз твоје срце, таква је он душа био, толико је био велики његов таленат.
Свит: Желео бих да чујем неки друштвени догађај, желим да ви и Анђело одете на ручак заједно.
Линч: Анђело је Италијан, дакле паста, шпагети, ћуфте, то вам је Анђело, он за сос каже то је моча. Ја Анђела повезујем са заиста добром италијанском храном.
Свит: Који је најбољи оброк који сте имали са њим? Вас двојица заједно на вечери, сећате ли се неке такве заједничке вечери?
Линч: После пројекције филма Стрејтова прича на Канском филмском фестивалу, Анђело и ја и Хари Дин и још неки људи, отишли смо у један мали бар у хотелу Карлтон. И тамо смо тако пили неко вино и јели неко мезе и онда је изненада Хари Дин препричао неки свој сан.
Када је сањао чоколадне зечиће. Анђело и ја смо се смејали, а онда је Хари Дин изговорио још једну реченицу, поврх свега смешног што је до тада рекао и онда та реченица, још јаче смо се смејали, јаче него први пут.
А онда је Хари Дин рекао и трећу реченицу, а ми смо се још јаче смејали, а онда је рекао и четврту ствар, а ми смо се поново смејали, још јаче.
Хари Дин је те вечери испричао 17 ствари! Анђело и ја смо скоро умрли од смеха. Више нисмо могли да се смејемо.
Било је то болно, све те сузе од смеха, више их није било и ми смо онда само умирали. Причали смо о томе. Ниједан комичар не може то да изведе, ни близу. Па како је то Хари Дин извео?
А једном смо Анђело и ја причали о Мартину Лутеру Кингу као о песнику чија је прича звучала као нека музика, тако је градио своје приче, као музику, и причао је и причао све док не би све то зазвучало као неки космички осећај, и даље, све док се не расплачеш јер је то толико дивно и дубоко и ето, о таквим смо стварима ми причали.
Свит: Да ли и даље причате са њим?
Линч: Причамо све време.
Свит: И шта му кажете? Могу ли да вас упитам шта га то питате?
Линч: Само тако причамо, причамо о времену или му ја кажем Анђело ти тако дивно свираш, чујем то док слушам твоје старе ствари. Имам гомилу тога и он је за мене и даље жив.
