,,Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј. Ватра би требала да пламти и светли на Ловћену. Отео је од богова ватру, и све ватрено, тај чаровити, љупки, снажни, генијални Раде Томов. Богови су му се светили како се само љубомора свети.Тешко је живео, тешко радио и учио,тешко боловао и умро, Његош. Али је, сав ватрен, искрама мислио и писао, искрама говорио.Ватром спајао материјално и духовно, објективно и субјективно. На Ловћену има да букне и да букти зубља: ватра је симбол богова и великих људи.Једни од других, зато, краду ватру непрекидно: људи од природе, природа из историје човечанства, које у ватри стварања мења природу,а оно само у ватри живи и изгара. Све што јесмо и имамо,ватра је.Врелина ватре држи живот Ерос је ватра, хероизам је ватра, рад је ватра, миловање је ватра, пољубац је ватра, поезија је ватра – Његош на Ловћену нека буде што је и био, ватра.Нека сваке ноћи од заласка до изласка сунца, у друштву са звездама, пламти на Ловћену жаруља, зубља, Његошева зубља“, писала је у својој књизи „Његошу, књига дубоке оданости“ славна српска књижевница Исидора Секулић.
