
Овај ромор у грању,то је, у ствари, њен глас…
Видео сам је јутрос где у врба спава.
Да се кладимо..ево је сутра и код нас.
Али ја много волим кад она стигне …
И кикоће се…и врти…
И тутне ми грозд у длан,
И куцне у свако окно,
И сваком врапцу намигне …
И уопште…измотава се цео дан…
Пљуском те зачас полије,
Па се извињава.
Истресе нарамак смеха пред сваким
вратима…
А увече…у парку,
Пажљиво погаси звезде када пође да спава..
И зашарени улице лишћем ко циркуским плакатима…
Над видицима облаци,заставе од сивог
платна.
У крошњама шапат свежине,бунован и тих…
А ветар је неподшишани деда
Помало блатњав и златан,
Који уме да звижди у прсте боље од свих.
Не знам како то ви,
Али ја много волим кад јесен наиђе,
Па све улице бојама кити и завејава…
Она је…у ствари…
То шапутање лишћа низ друмове од сунца риђе…
И скитница са косом од жутих трава.
Мика Антић