СВАКОДНЕВНО, годинама већ, читамо о томе како “данашња дјеца ништа не читају”, саосјећамо са вапајима мајки које (се) питају како малу дјецу научити, а старију приволети, да заволе књигу, изражавамо забринутост над анализама стручњака и статистикама које нам говоре о томе читају ли дјеца и млади ишта (не, како најчешће тврде), до ког узраста (све млађег, кажу), и шта (скоро ништа, веле).
Наравно, о томе читамо углавном са екрана мобилних телефона или компјутера, куцкајући по екрану и са забринутим мајкама саосјећамо, на истом мјесту дијелимо и своју личну забринутост за књигу, и за младе генерације које “осим монитора и екрана ништа не виде”. Неријетко смо склони и да поткачимо којег од дежурних криваца, рецимо учитељице које не знају да их заинтересују за лијепу литературу (као да тад већ није касно!), или још чешће – саму децу. И тек ћемо врло, врло ријетко наићи на покојег родитеља свјесног сопствене одговорности у овом процесу, или макар – лицемјерја свих нас који буљећи у мобилне телефоне ламентирамо над прошлошћу у којој су, прича се, дјеца волела да читају.
Писац Владимир Коларић, иако би и као свестрани културни дјелатник и као врсни теоретичар могао да пружи оштру анализу стања, свјестан да тражење и именовање некаквих појединачних “криваца” никада није смислено нити конструктивно – мудро се држи личног искуства, најприје сина, а потом и оца синова који (гле чуда!) воле да читају.
– Могу да кажем на основу свог искуства – почиње Коларић. – Моји родитељи су били просвјетни радници, али нисам научио да читам прије школе, нису жељели да ме тјерају, уз логику научиће кад дође вријеме. Отац ми је читао стрипове, Загора, Капетана Марка, Блека… и тако сам стекао прве појмове о словима и читању. Онда сам у школи научио да читам и већ у другом разреду од родитеља тражио да ми купе Винетуа. Одушевио сам се и на пола књиге почео сам и сам да пишем и нисам више престајао да читам и пишем. Дакле, није било присиле, почео сам са занимљивим штивом по свом избору. Мој старији син је већ са четири почео да чита и то течно, без срицања. Нисам га приморавао, али сам му много читао, а кад је сам рекао да жели да чита, показао сам му слово по слово и он је даље ишао сам. Значи без приморавања, на нечему што им је занимљиво и, наравно, дјеца уче опонашањем. Моја дјеца су стално гледала родитеље како читају и уживају у томе. Ако сами не читате или дијете присиљавате на читање, ништа нећете постићи.
Владимирова поента о родитељском примјеру, полазна је тачка и изузетно популарном и плодном дјечјем писцу Бојану Љубеновићу, у размишљању о том вјечно присутном и гласно постављаном питању – како да дјеца (поново?) заволе књигу?
ПРВО ИГРАЊЕ, ПА КЊИГАЊЕ
СЕЋА се Мошо Одаловић како је нерјетко у библиотекама виђао малу децу, десетогодишњаке, који скоро свакога дана понесу кућама књиге од пар стотина страна:
– Мислим да би можда и то могло бити превише за неко дјете. Ипак би им било здравије да се играју. Књига ће их свакако сачекати, и превише. Дакле, прије свега играње, а тек онда књигање.
– Издавачи тврде да се старосна граница, до када деца читају – непрестано смањује, да деца воле књиге тек до неке пете, шесте, седме године а онда постају незаинтересовани, отуда и поплава књига за бебе и најмлађе, јер издавачи прате тренд – наводи Љубеновић. – Став који се око тога нерjетко може чути у јавности – да су због те незаинтересованости за читање сама деца крива, ипак, сматрам недопустивим и врло тешко одрживим. Познајем велики број деце и још никад нисам видео ниједно дjете које је само себи купило мобилни телефон. Не, родитељи су ти који им већ од треће године дају таблете а кад им дате у руке те справице, тог тренутка почињете да губите битку за књигу, и до момента кад добију свој мобилни – врло је могуће да ћете је изгубити. Ниједна књига не може да истрпи такву нелојалну конкуренцију какву представља све оно што нуди телефон. Ипак, шансе су поприлично веће ако је књига атрактивна и добро илустрована.
Љубеновићев роман “Тајне дјединог кофера”, иако нимало шарен већ потпуно ћопићевског и старинског шмека и у причи и у илустрацијама, доживjео је ипак три узастопна издања, а намjењен је управо онима који, ако је вјеровати истраживањима, (више) не читају:
– То је можда био и својеврсни експеримент, који је доказао да и та деца, од неких 8 до 13 година, могу да се заинтересују за књигу. Вјерујем да битка није изгубљена, уколико се сви ујединимо, од родитеља, који бар понекад пред децом треба да држе књигу уместо телефона, и читају им, пријеко васпитача, наставника, библиотекара, до дјечјих писаца, издавача и државе. Јер издавачима се не исплати да плате домаћим писцима и илустраторима хонорар, па преводе страна издања, и тако нестају књиге домаћих аутора. Ту би ваљало да интервенише држава која може да субвенционише дјечје издаваштво, дајући подстрек издавачима да објављују наше писце… Сви заједно, успели бисмо у подухвату враћања деце читању, увјерен сам.
Издавач који није посегнуо за тим лаким рецептом већ доследно нуди деци – изузетно атрактивно “упаковане”, оне најплеменитије садржаје, јесте Александар Миљевић чија издавачка кућа “Добродетељ” ангажује врсне илустраторе не би ли деци приближила нашу баштину и историју, велике људе из прошлости, али и приче о темељним вриједностима какве су љубав, племенитост и доброта.
– Тема мора бити интересантна деци , а “паковање” атрактивно, текст не смије бити презахтјеван – каже Миљевић. – Кључни за то да деца читају су родитељи и баке и деке. Ако они деци читају приче док су она мала, расте вјероватноћа да ће деца волети да читају кад порасту. Проблем је што су у данашњем начину живота баке и деке често далеко, а родитељи са мало времена и енергије за читање, па им тутну телефон да се сами забављају. А телефон је врло себичан и не да деци да буду ни са ким другим него с њим. Заувијек. Кад је ријеч о подршци домаћем дечијим издаваштву могу само да наведем чињеницу да комисија није откупила ни једно наше издање за библиотеке, иако су теме “Приче о доброти”, “Приче о мајци”, “Српски јунаци”, “Жене јунаци Великог рата”, па испада да су то неподобне теме што је прилично чудно.
ИНСТИТУЦИОНАЛНА ПОДРШКА
НИКАКВЕ институционалне подршке осим откупа колико знам нема, и све на тржишту књига и уџбеника је прилагођено великим, прије свега страним издавачима, а малим и домаћим скоро ништа – истиче Миљевић.
Овим се надовезује на став Љубеноцића да је неопхосно осмислити некакав вид системске подршке издавачима дјечје литературе, прије свега домаћих аутора.
Велики наш дјечји пјесник Мошо Одаловић сматра да су школски програми запетљани, натрпани и често несавладиви до мјере да је школској деци све “пријеко школе” – једноставно превише. Иако и као уредник дечијих гласила и као чест члан жирија за дјечје стваралаштво увијек спреман да малим пјесницима припомогне и подржи их, Мошо никад не гласа за присилу, чак и кад се радило о његовој деци а сад и унуцима – увијек је за ненаметљиво набацивање могућности читања.
– Мени нити је имао ко из окружења да пружи примјер, а ни књигу, нити ко да ме разуме а камоли подржи, све око мене било неписмено – наводи Мошо и сјећа се:
– Па опет, кад сам добио књигу као награду за рад објављен у “Змају” осјећао сам се као нобеловац или у најмању руку ниновац.
