Никада нису присутни у вашој радости, у вашем стварању, јер не могу да се претварају да су радосни.
У њима је толико горчине која испуњава њихово постојање и никада се не могу насмијати, не могу препознати и честитати твој труд и зато бирају бијег, тишину, одсуство …Ако их позовеш, они никада не дођу, а ако их не позовеш, они те криве јер их ниси звао. Они постају „пријатељи“ на фејсбуку да марљиво „гледају“ ваше активности, али без да се радују вашим делима.
У твојим тугама?
Увек ћеш их прве примијетити. Да донесу катастрофу. Да покажу да саосјећају са тобом …С тобом суде другима а самим тим и са другима суде теби …
А шта је најтрагичније?
Мисле да њихове ријечи неће проћи кроз тебе. Али, неко ко чује критике је сигуран да је мјера њихове злобе таква да ће жељети да је пренесу чак и на дотичну особу… Врло брзо…
Које је решење? Никако свађа или директни сукоб… Али чудесно: Укључите и пошаљите поруку: ,,Господе помилуј их”! Можда ће молитва за оне који суде створити у њима дан када ће зауставити горку реч љубоморног прекора и родити блажену Реч молитве и покајања.
Монахиња Софронија
