Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у ,,сновима”. Да лети у бескреј, међу звијезде, до величанства Божјег, у тишину.
Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни пријетње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.
Када кажемо љубав, није ту ријеч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмјеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са дјетенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.
Старац Порфирије Кавсокаливит
